DRUGOVI, JA SE NI SADA NE STIDIM SVOJE KOMUNISTIČKE PROŠLOSTI

O predstavi

U predstavi „Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti“ istaknuta pozorišna stvarateljka Sanja Mitrović i renomirani glumac Vladimir Aleksić bave se skorašnjom istorijom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zemlje koja danas postoji samo u mašti i sećanju. Ipak, fundamentalna ideja SFRJ, multietničke, multireligiozne, socijalističke države, je i dalje relevantna za današnje evropske sukobe. To ubeđenje spaja ovo dvoje izvođača, i prijatelja iz detinjstva, koji su oboje emigrirali 2001. godine. Dok Sanja i dalje živi i radi u Zapadnoj Evropi, Vladimir se vratio u Srbiju gde nastavlja da gradi svoj život.

Njihova istraga odvija se kroz dijalog između filma i pozorišta. Izvođači primenjuju niz strategija – od zvučnog komentara i simultane sinhronizacije do fizičkih rekonstrukcija i fikitivnih postavki – ne bi li isprepleli tokove svojih života sa istorijom jugoslovenskih teritorija, i otvorili mnoštvo naizgled nepovezanih tema: socijalističku prošlost, anitfašističku borbu, državu blagostanja, osećaj zajedništva, nacionalističke ratove, post-socijalističku transformaciju, neoliberalni revizionizam, deindustrijalizaciju i pustošenje njihovog rodnog grada koji je nekada bio ekonomski gigant.

Ostavljajući za sobom nasleđe slika koje su oblikovale stavove i precepcije čitavih naroda, film je uspeo da izrazi XX vek uspešnije od bilo kog drugog medija. Tokom istorije jugoslovenska kinematografija, nekada važna i popularna umetnička forma, iznosila je na videlo kontradikcije socijalističkog društva, od spektakularnih partizanskih epova do priča sa margina. Kao što Jugoslavija nije bila monolitna, totalitarna država, tako su i njeni filmovi odražavali mnoštvo glasova i političkih i kulturnih pozicija koje su postojale u društvu.

Jugoslovenska kinematografija, i njeni studiji i produkcijske kompanije, prestali su da postoje sa usponom nacionalizma, korupcije i konsekeventno, uništavanjem socijalističkog nasleđa. Čak je i Avala Film, jedan od prvih i najvažnijih filmskih studija, nekada čuven po svojim nagrađivanim naslovima i međunarodnim koprodukcijama, nedavno prodat, uz prava na čitav katalog, nekom misterioznom taksisti, pod sumnjivm okolnostima i samo za deo prave vrednosti. Sudbina nekada veličanstvene fabrike pokretnih slika, vizija i snova tako se pokazala sličnom sudbinama drugih, manje glamuroznih preduzeća koja su takođe nestala u vihoru tranzicije. Mitrović i Aleksić koriste priču o Avala Filmu kao simbolički okvir za priču o svojim životima. Poslednja produkcija Avala Filma izašla je 2000. godine, a uskoro nakon toga i njihovi putevi se razilaze.

Šta je izgubljeno u periodu tranzicije i kako se ovo dvoje izvođača nose sa osećajem gubitka? Kako su socijalističke porodice propale zajedno sa socijalističkim preduzećima i na koji način je to uticalo na Sanju i Vladimira? U predstavi „Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti“ razmatra se odrastanje samih izvođača i njihova sadašnja situacija, vrednost njihovih života i rada, i teret izbora koje su pravili, kako ličnih tako i profesionalnih. U današnjem društvu možemo li se i dalje držati vrednosti nasleđenih od zemlje koja je nestala? Da li se mi, kao zajednica, udružujemo samo da bismo žalili i protestovali? Ili je moguće da se ostane veran idealima u koje smo jednom verovali i da se radi na njihovoj realizaciji? Predstava „Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti“ suočava otelotvorena lična sećanja izvođača i prizore iz nacionalne kinematografije kako bi istražila šta ostaje od solidarnosti i društvene pravde u vremenu materijalističkog individualizma.

Reč dramaturga

Fikcija je otpočela sa izumom kalendara, u trenutku u kome primitivni ljudi počinju da shvataju da veliki deo njihovih života ostaje izvan sadašnjeg trenutka i da obuhvata iskustva koja ili nisu bila stvarna ili su još uvek čekala da se dese. Fikcija tako postaje način na koji se nosimo sa svim tim iskustvima izvan neposredne percepcije i biva toliko isprepletana sa istorijom da je, kao što je to dobro poznato, Aristotelu bilo teško da ih razluči u njegovoj Poetici.

Prošlost je fiktivna na još kompleksniji način kada prolazi kroz međusobno različite dimenzije ličnog sećanja, društvene memorije, nacije i politike; kada obuhvata rituale, prakse, organizacije, reprezentacije, političke sisteme, pa čak i države koje više ne postoje. Komunizam je jedan takav primer, popularno otpisan kao istorijska neprijatnost, izjednačen sa totalitarnim diktaturama i viđen kao sramno iskustvo koje treba zaboraviti, jedan daleki i ne više relevantni model društva koje više ništa ne znači, osim holivudskih zlikovaca–čudaka i starinskih koještarija.

Koliko varljiv toliko i neispravan, ovakav pristup takođe je uvredljiv prema stvarnom životnom iskustvu mnogih koji su živeli u državnom socijalizmu, dok je u slučaju Jugoslavije još manje tačan. Jugoslavija se najčešće predstavlja kao još jedan primer komunističke zemlje u kojoj su populaciji ispirani mozgovi i kojom je upravljao harizmatični vođa, vešt u inostranoj politici i oštar sa domaćom opozicijom. Takva predstava postala je korisno oruđe demonizacije kojom se legitimizuje tranzicija ka neoliberalnom sistemu, i promena društvenih vrednosti od drugarstva i solidarnosti na samoljubivost i individualizam.

Ali da li je sve to nužno bilo iluzija? Zar ove vrednosti više nisu relevantne? Ili je to naprosto zgodan izgovor da se izbegne diskusija o nekim drugim mogućnostima društvene organizacije? Kako se oni odgojeni na takvim vrednostima nose sa značajnom paradigmtskom smenom, u konkretnom slučaju zemlje na periferiji u kojoj mogu da vide kako se sve u šta su verovali pretvara u doslovne, beskorisne ruševine?

Trag koji je Jugoslavija ostavila u svojoj bogatoj kinematografiji suprotstavljen je u ovoj predstavi krhkim, ličnim sećanjima izvođača i slikama postojeće stvarnosti, brišući još jednom granicu između prošlosti i fikcije kako bi se istražile mogućnosti života danas u zemlji i društvu koje jedva da prepoznaju i prihvataju oni koji su nekada sanjali o drugačijoj budućnosti.

Jorge Palinhos i Olga Dimitrijević

Biografije autora:

Sanja Mitrović je pozorišna rediteljka, izvođačica i umetnička direktorka Stand Up Tall Productions. Rođena je 1978. godine u Zrenjaninu u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. U detinjstvu bila je članica Saveza pionira Jugoslavije i baletske grupe Doma mladosti u Zrenjaninu. Diplomirala je japanski jezik i književnost na Univerzitetu u Beogradu, i emigrirala u Holandiju 2001. godine, gde je diplomirala pozorišne studije na Univerzitetu umetnosti u Amsterdamu. Rani radovi uključuju Dhanu (2005), Stid (2006) i Knjige pročitane nekada dobra su zaštita od metaka (2007). Njena predstava Da li ćete ikada opet biti srećni? iz 2008. godine, koja je imala premijeru u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, nagrađena je 2010. godine nagradom BNG Nieuwe Theatermakers Prijs, godišnjim priznanjem za najboljeg mladog reditelja u organizaciji Pozorišnog instituta Holandije, i bila nominovana za Prix Jardin d’Europe. Od tada Mitrović postaje jedinstven glas na evropskoj sceni među rediteljima koji se bave dokumentarmin pozorištem. Poslednjih godina njeni radovi bili su naručivani, producirani i predstavljani od strane međunarodnih pozorišnih kuća i festivala, uključujući Kunstenfestivaldesarts (Brisel), La Comédie de Reims i Festival Scenes d’Europe (Rems), Huis aan de Werf i Festival aan de Werf (Utreht), Evropska prestonica kulture 2012 (Guimarães, PT), Beursschouwbourg (Brisel), Tanzquartier Wien (Beč), Teatro Nacional São João (Porto), Züricher Theater Spektakel (Cirih), Théâtre de la Bastille (Pariz) i Schaubühne (Berlin). U njih spadaju Kratka istorija plakanja (2010), uz koju je 2011. godine objavljena opsežna publikacija, Crash Course Chit Chat (2012), SPEAK! (2013) i Da li me jos uvek voliš? (2015). Tokom karijere Mitrović je sarađivala sa i pojavljivala se u radovima, između ostalih, Mila Raua / Međunarodnog instituta za političko ubistvo, Montažstroja i Nikol Bojtlera (za solo predstavu Songs:1 koja dobija VSCD Mimeprize nagradu 2010. godine). Od 2014. godine živi u Briselu gde predaje na odseku za pozorišnu režiju na RITS akademiji.

Vladimir Aleksić je pozorišni, fillmski i televizijski glumac. Rođen je 1977. godine u Zrenjaninu u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. U detinjstvu bio je član Saveza pionira Jugoslavije i plivačkog kluba Proleter Zrenjanin. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, i emigrirao u Italiju 2001. godine. Tokom narednih sedam godina živeo je u Riminiju i Rimu, sarađujući sa pozorišnom kućom Motus, kao i velikim brojem italijanskih autora poput Elene Bući, Papija Korsikatoa, Lize Ferlaco Natoli, Eme Dante i Masbeda. Projekat Sobe pozorišta Motus osvojio je 2002. godine specijalno priznanje na dodeli nagrada Ubu za najbolje italijanske pozorišne projekte. U periodu koji je usledo Aleksić se pojavljuje u igranim filmovima kao što su Vrata sedam zvezda (Paskuale Pozesere, 2005) i Zatamnjenje (Oliver Parker, 2006), kao i u TV filmu Lilijane Kavani Ajnštajn (2008). Godine 2008. vraća se u Srbiju gde gradi uspešnu glumačku karijeru u različitim medijima. Igrao je u predstavama vodećih beogradskih pozorišta koje su režirali, između ostalih, Ivica Buljan, Nikita Milivojević, Iva Milošević, Gorčin Stojanović i Olga Dimitrijević. U poslednjih nekoliko godina Aleksić je tumačio lik jednog od najpoznatijih jugoslovenskih sportista, košarkaša Radivoja Koraća, u filmu Žućko: Priča o Radivoju Koraću (Gordan Matić, 2011) i ostvario uloge u igranim filmovima Komesar (deo Trilogije: rasparčane godine, Gracijano Dijana, 2014) i Vlažnost (Nikola Ljuca, 2016), kao i u TV serijama Vratiće se rode (Goran Gajić, 2008) i Ono kao ljubav (Gorčin Stojanovič, 2009). Široku popularnost stekao je kao voditelj šou-programa Ja imam talenat (2009–2013) koji ga je promovisao u prepoznatljivu medijsku ličnost u Srbiji. Aleksić i dalje živi u Beogradu.

 

Stand Up Tall Productions je organizacija za produkciju i istraživanje koju je osnovala Sanja Mitrović u Amsterdamu 2009. godine. Uključena je u projekte u oblasti savremenog pozorišta i srodnih disciplina. Pored pozorišne produkicje, bavi se i drugim akitvnostima poput radionica, predavanja, javnih diskusija i publikacija. Fokus je na društveno i politički angažovanim praksama koje odražavaju procese promene unutar evropskog društva, naročito pitanja relevantna u širim transnacionalnim okvirima, kao što su imigracija, politička i kulturna integracija, nacionalizam, i društveni i politički odnosi. Kompanija ima izražen međunarodni karakter i podstiče učešće i dijalog sa različitm vrstama publike. Poslednjih godina Stand Up Tall Productions je koproducirala projekte u partnerstvu sa pozorištima, festivalima i institucijama u Belgiji, Francuskoj i Holandiji.

 

Stand Up Tall Productions (Amsterdam) i Bitef teatar (Beograd)

Sanja Mitrović i Vladimir Aleksić

DRUGOVI, JA SE NI SADA NE STIDIM SVOJE KOMUNISTIČKE PROŠLOSTI

Premijera: Bitef teatar (Beograd), 27. maj 2016.

 

Koncept i izvođenje: Sanja Mitrović, Vladimir Aleksić

Režija: Sanja Mitrović u saradnji sa Vladimirom Aleksićem

Dramaturgija: Jorge Palinhos, Olga Dimitrijević

Dizajn scene i kostima: Frédérick Denis

Dizajn svetla: Giacomo Gorini

Muzički saradnik: Vladimir Pejković

Asistent režije i prevod na engleski: Siniša Mitrović

Video materijal: Vladimir Pavić, Frédérick Denis

Video montažer: Nikola Vrzić

Konsultant: Cis Bierinickx

Asistent dramaturga: Tisa Milić

Grafički dizajn i fotografija: Marko Berkeš

Šef tehnike: Ljubomir Radivojević

Inspicijent: Maja Jovanović

Majstori svetla: Dragan Đurković, Igor Milenković

Majstori tona: Miroljub Vladić, Jugoslav Hadžić

Dekorateri: Aleksandar Marinković, Vladan Milošević, Goran Gavrančić

Garderoberka: Marta Narančić

Producent i menadžer gostovanja: Liesbeth Stas

Producenti: Jelena Knežević, Jovana Janjić, Tamara Pović

Produkcija: Sanja Mitrovic / Stand Up Tall Productions (Amsterdam) i Bitef teatar (Beograd)

U koprodukciji sa: Beursschouwburg (Brisel)

Partneri: Pianofabriek (Brisel), Centar film (Beograd), Avala Filma (Beograd), Jugoslovenska kinoteka (Beograd), Filmski centar Srbije (Beograd), Narodno pozorište „Toša Jovanović“ (Zrenjanin)

Uz podršku: Flemish Community, Flemish Community Commission, Grada Beograda

Zahvaljujemo se:

Goranu Markoviću, Aleksandru Jankoviću, Mili Turajlić, Radoslavu Zelenoviću, Bobanu Jevtiću, Srđanu Kneževiću, Želimiru Žilniku, Branislavu Markušu, Marini Ivanović, Olji Mošorinac, Jovanu Mošorincu, Jadranki Blanuši, Miodragu Zupancu, Slavici i Slobodanu Stojšinu, Mirjani Bokšan, Senki Domanović, Slobodanu Karamaniću, Nebojši Jovanoviću, Ivanu Zlatiću, Aleksandri Janković, Osnovnoj školi „Petar Petrović Njegoš“, Društvenom centru „20. oktobar“, KVS (Brisel), svim autorima i producentima čije filmove koristimo i našim mamama