CARSTVO NEBESKO

CARSTVO NEBESKO / KINGDOM OF HEAVEN
(EPIKA BALKANIKA / EPICA BALCANICA)
Režija: Jernej Lorenci
Dramaturgija: Matic Starina
Narodno pozorište u Beogradu i BITEF teatar, Srbija

Mesto igranja:
Prvi deo predstave igra se na sceni ,,Raša Plaović” u Narodnom pozorištu (20.00-21.45), zatim sledi pauza – šetnja do BITEF teatra, gde se izvodi drugi deo komada (22.30-23.30).

Scenograf: Branko Hojnik
Kostimografkinja: Belinda Radulović
Kompozitorka: Karmina Šilec
Koreograf i asistent reditelja: Gregor Luštek
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović
Izvršni producenti: Jovana Janjić, Milorad Jovanović
Organizatorka: Natalija Ignjić
Inspicijentkinje: Sanja Ugrinić Mimica, Maja Jovanović
Sufler: Gordana Perovski
Asistenti reditelja: Tara Manić, Jug Đorđević, Rastislav Ćopić
Asistent kostimografa: Dunja Kostić
Asistent organizatora: Miloš Golubović
Tehnička realizacija: Narodno pozorište u Beogradu i Bitef teatar
Igraju: Olga Odanović, Nataša Ninković, Nada Šargin, Hana Selimović, Branko Jerinić, Nikola Vujović, Bojan Žirović, Milutin Milošević, Slaven Došlo
Fotografije: Sonja Žugić i Jelena Janković

VAŽNA INFORMACIJA:

ULAZNICE MOŽETE REZERVISATI I KUPITI SAMO NA BLAGAJNI NARODNOG POZORIŠTA
Radno vreme blagajne Narodnog pozorišta:
Radnim danima i subotom od 11.00 do 15.00 i od 17.00 do početka predstave, a nedeljom od 17.00 do početka predstave.
Telefon blagajne: +381 11 262 09 46
Grupne posete: +381 11 262 65 66
https://www.narodnopozoriste.rs/prijavi-se

INTERVJU JERNEJA LORENCIJA DNEVNOM LISTU DANAS

Jernej Lorenci, slovenački pozorišni reditelj
Zašto volimo biti samo junaci ili samo žrtve?

Slovenački autor Jernej Lorenci, jedan od najznačajnijih pozorišnih reditelja u regionu, priprema svoju prvu beogradsku predstavu.

Piše: Marija Krtinić
Beograd, 11. jun 2017. godine

* Projekat Epika balkanika, osmišljen po motivima srpske epske poezije, koprodukcija je Drame Narodnog pozorišta u Beogradu i BITEF teatra, a premijera je planirana na jesen u okviru narednog 51. Bitefa. Na ovom festivalu publika je više puta imala prilike da pogleda projekte ovog autora – Oluja, Pomahnitala lokomotiva, Ilijada, od kojih su neki i nagrađivani na ovoj manifestaciji. Lorenci važi za jednog od najproduktivnijih slovenačkih reditelja, a među više od 40 potpisanih predstava (Antigona, Medeja, Don Žuan, Otelo), često se nalaze komadi inspirisani drevnim pričama i mitovima. Tako je na sceni SNG Drame u Ljubljani nedavno postavio Bibliju.

O mitu i njegovom uticaju na naše poimanje prošlosti i sadašnjosti u razgovoru za Danas govori Jernej Lorenci.

Epika balkanika biće vaša prva režija u Beogradu. O čemu je tačno reč – koja dela srpske narodne poezije će biti osnova predstave i koju pripovedačku nit ćete pratiti?
– Konačni izbor ćemo napraviti zajedno s glumcima i suradnicima. Prvo želim čuti kako ti tekstovi zvuče, kakvu vrstu interpretacija omogućuju, koliko pobuđuju imaginaciju, koliko emociju. Ali siguran sam u određene teme koje me interesiraju: ljepota i snaga (stare) poezije, odnos između junaka i žrtve i zašto volimo biti samo junaci ili samo žrtve i koliko je tanka granica između te dve pozicije, koliko prošlost utječe na sadašnjost i zašto može postati (samo)ubilačka, i okrutnost i ljubav, naravno. Svakako će biti zanimljivo.

Da li ćete se doticati epske poezije drugih naroda na Balkanu i različitih vizura istih junaka i događaja?
– Nećemo. Ali igrat ćemo se sa opozicijama staro–mlado, žensko–muško, pojedinac–kolektiv, govor–pevanje, iluzija–aluzija.

Da li to što ste Slovenac doživljavate kao prednost ili manu u radu na ovoj temi? U kojoj meri ste se ranije susretali sa balkanskim narodnim pesmama i mislite li da su i za vaše panslovenske korene one važne?
– Kao Slovenac sam u velikoj prednosti, ali ta pozicija ima i brojne mane. Pošto ne znam kontekst tih priča, slobodniji sam i nezaražen, a istovremeno će kontekst na nekoj razini biti jednako važan kao sam tekst. U razumevanju konteksta će mi pomoći glumci i drugi, nadam se. To će biti moj prvi susret sa balkanskim narodnim pesmama, barem u praksi. I naravno, jako su važne, ne samo zato što sam Sloven. U narodnom blagu krije se neka čudesna ljepota i neposrednost, ono ima snažan ritam koji sliči na ritam ljubavi i smrti.

Srpska epika nije važna samo za srpsku književnost. Kroz nju se u Srbiji tumači istorija, oblikuje verski život, stvaraju političke ideologije… Šta o jednom narodu govore njegove narodne pesme?
– Mogu govoriti o veličini i dugovječnosti nekog naroda, riznica su njegovog genotipa, daju osećaj pripadnosti, neku vrstu sigurnosti i zajedništva, a opet, s druge strane, mogu biti i izvor fašizma i zla.

Šta se dešava ako mit doživljavamo kao neupitnu istinu, ako vekovima kasnije svoju prošlost i budućnost oblikujemo oko narodnih pesama?
– Desi se katastrofa. Sva destruktivna društva se obavezno pozivaju na prošlost, ono stvarno, pa i mitsko. Onda se zbilja i mit pomešaju i sledi destrukcija.

Vi ste se u svojim režijama često bavili mitovima – od Antigone, Medeje, Orestije, do Epa o Gilgamešu, Ilijade, pa čak i Biblije. Zašto vas zanimaju ove velike priče koju su temelj evropske civilizacije?
– Ne znam tačno, ali već odavno sam opsjednut drevnim pričama, tim prvim dokumentima ljudskosti. U njima su predivna i divno bolna svjedočenja nepromenljivosti čoveka, njegovih htjenja i frustracija, traženja smisla, pokušaja prevazilaženja samoće, bildanje vlastitog ega, tema smrti i večnosti, ljubavi i mržnje itd., a sve te priče su ispisane na fenomenalne, skoro pa telesne načine. I onda me zanima koliko mogu postati naše, sadašnje, koliko utjecajne, a ne mislim intelektualno, više fizički, ritmički.

Šta o savremenom evropskom društvu govore te drevne priče i njihovi junaci? Koliko one utiču na svest i moral modernog čoveka?
– Na svoj pesnički način govore o arhetipskim htjenjima čoveka nekad i danas. U htjenjima se nismo menjali: moć, čast, slava, bol, samoća, tuga, jad. Ali nitko ih ne čita, nitko sluša, skoro nitko. Od njih se uzima samo po potrebi, najčešće političkoj, vulgarnoj, nacionalističkoj. Tužno.

Mitovi nose i mitsko shvatanje vremena koje podrazumeva ciklični povratak jednog istog. Čemu se Evropa onda može nadati? Šta je čeka u njenoj budućnosti?
– Nemam pojma. Nekad se bojim. I često sam ljut. I puno toga ne razumem.

Šta su moderni mitovi? O čemu bi uz gusle pevao moderni evropski pesnik?
– Pevao bi o Hitleru i Če Gevari i Majklu Džordanu i padu Berlinskog zida, možda. Možda o antidepresivu i vijagri. Možda o CERN-u i Hablu. A sigurno bi pevao da ne bude tako prokleto sam.

CARSTVO NEBESKO IZ UGLA SLOVENCA Jernej Lorenci o inspiraciji srpskom epskom poezijom
Tatjana Nježić | BLIC
……
Govoreći o bavljenju srpskom epskom poezijom, kazao je: „Uvek krećem kao da se zaljubljujem. Prvi motiv je pitanje instinkta, intuicije… nekad čak i nagona. To prethodi bilo kakvoj racionalizaciji koncepta, intelekta. Kad se dogodi ta iskra, onda je to to.“

Srpska epika iz vaše vizure?

– Srpska epska poezija, naravno, nije nepoznanica, ali nisam znao da Srbija ima takvu riznicu poezije. Možda je, uz Indiju, i svetski rekorder epske pesme. Neposrednost, čistota, kombinacija čežnje i vere, ljubavi i časti, nepokolebljivosti i snishodljivosti, intimno – javno, zbilja – mit. Pitanje odnosa pripovedanja i propovedanja, gde je granica, kada prvo postaje drugo…? Epska poezija je različito sagledavana u različitim kontekstima. Tražiću put između lepote poezije i istorijskih konteksta, lepote poezije i komunikacije sa sadašnjošću.

Pominjali ste da je jedna od njenih ključnih osa: odnos žrtva – heroj, junak – žrtva.

– Istorija je sastavljena od te dve krajnosti, kao da ništa drugo ne postoji, a ljudskost je uvek između. Stvarnost nikad nije jednoznačna ni jednostrana, nijedna ljudska odluka takođe… Uvek ima ono što izmiče, a mene upravo interesuje taj prostor izmicanja. Život nije crno-belo. Sve je u tome kako prihvatate poziciju življenja i stvaranja. Istorije takođe. A u tom odnosu ključna je nesigurnost.

Govoreći o pozorištu rekli ste da je ono mesto gde u procesu rada treba zastati?

– Živimo zarobljeni trčeći od jednog kredita do drugog. Bar je pozorište mesto gde se može malo zastati. Smiriti htenja, histeriju, pa i svoje ambicije i doživljaje. Etika u stvaralaštu! Koliko god da svojim radom hranim moje ja ono je uvek uslovljeno sa “ja” onih drugih.

…..

Kakav je odnos prema vremenu u kom živimo?

– Žao mi je što dominira osećaj velike nesigurnost, ali iz pogrešnih pobuda. Nije to nesigurnost u esencijalnom nego u egzistencijalnom smislu. Šteta. Čoveka je uvek strah, i mene, ali ako je strah banalan, onda je i čovek banalan. Ako je strah iniciran nečim dubokoumnijim, nastojanjem da se dokuči ta praznina o kojoj smo govorili… želim osećati taj, a ne ovaj banalni. Jer banalni strah ima banalne posledice, a banalne posledice su skoro uvek put u neku vrstu fašizma…