ЛЕПА БРЕНА ПРОЏЕКТ

Лепа Брена је највећа звезда Југославије, симбол њеног шоубизниса и просперитета. Њена каријера која је почела у турбулентним осамдесетим годинама, као да прати све социјалистичке и постсоцијалистичке културне, политичке и економске трансформације које су се десиле са Југославијом, укључујући и распад земље и њену стидљиву реинвенцију у културном простору. У фигуру Лепе Брене уписане су теме шоу бизниса, односно тржишно-капиталистичког функционисања у социјалистичкој економији осамдесетих; потом рата, транзиције на капитализам и гомилање богатства, и на концу носталгије за старом земљом. Истовремено, фигура Брене неминовно спаја друштвено-политички контекст са нашим личним историјама, афектима, и живљеним искуством.

Теоретичари су одавно приметили колико југословенска популарна музика и даље често преноси осећај заједничког искуства широм југословенског простора, и као таква стоји у контрасту са етно-националистичким стратификацијама културних поља у свим појединачним државама. Поред тога, како је тачно артикулисала Ана Хофман, јавна појављивања Лепе Брене могу се посматрати као „стратегије навигације кроз пресек дискурса југословенске прошлости, конфликта, помирења, европеизације; као пресек дебата о национализму, балканизму, мултикултурализму, и перцепције свега тога од стране певачицине публике и шире јавности“.

Лепа Брена је дакле за нас, али верујемо и за многе друге - симбол; и старе земље, и нашег одрастања, и откривања сексуалности. Зато и овај пројекат није замишљен као биографска представа, већ сасвим другачије: кроз највећи шоубизнис симбол Југославије, желимо да суштински причамо о комплексности и унутрашњим контрадикцијама последње скоро четири декаде ових простора, о његовим друштвено-политичким трансформацијама, поносу и болу, о разочарењима и нади, и о нама самима. 

Сама представа подразумева истраживање различитих извођачких пракси, од стране ауторског тима и пет извођача на сцени. Реч је дакле о пет Брена које кроз монолошке исказе контекстуализују тему пројекта, проблематизују је и ступају у међусобне односе, творећи тако од низа монолога једну широку дијалошку форму.

Пројекат мобилише различите језике глумачког и плесног, те музичког театра, стварајући полигон за развој имверзивног позоришног догађаја, где сви учесници представе ступају у дијалог са наведеним тематским оквиром и наслагама сопственог сећанај и личним искуством као примарним контекстом разумевања наше колективне прошлости.