Представа је брутално политички некоректна сценска акција. Употребљава нову политичку парадигму - смемо да будемо лоши момци. Да ли то значи да је позориште “Косзтолáнyи Дезсő” нагло скренуло на десно? Проверите.

Лево-либерални концепт не постоји. Измишљају га лењштине и десница, која вапи за непријатељем.  Представа је одбрана јудеохришћанске… то јест хришћанске Европе. По цену самоуништеља. По цену уништења демократије, као јединог вида друштвене и људске слободе.  Циљ је гурати се према рубу.... Нико није у праву, само ми. Наш начин живота је неприхватљив за надолазећу верску културу. Нема спаса. Сем обрачуна са оним другим. И са самим собом. Избеглице су добре, док их не гледамо изблиза. Волимо их, док су затворени у старе циглане као илегалне прихватне центре. Док нас не коштају. Ислам нам прија док летујемо у Египту.

Нема више толеранције. Дошло је време да прихватимо себе онаквима какви јесмо.

Представа, на граници Европе, баш на месту где се налази чувена мађарска ограда, сукобљава две велике религијске културе... Које се праве да се не познају... И које се не познају, све док се не угледају кроз нишан снајпера. Ни ми их не препознајемо. Док нам не уђу у спаваће собе.

А у свему томе стоји човек. Тај. Појединац. Индивидуа. И мора да заузме став.

 

Из критика:

Игор Бурић: У име Господа нова представа о старом, болном питању поделе света (Дневник)

У име Господа би тако могли назвати комплексном фразом помирења и повратка не на једну, него не мноштво сцила које одређуу наш живот. Па и позориште.