Дело ,,Ленора” је написано 1774. године, када и доживљава велики успех као једно од првих представника готског стила приповедања. Осваја Европу…од Шкотске до Пољске, Русије, Скандинавије, Италије.

Ленора је извршила велики утицај на развој романтичне литературе широм Европе, а нарочито у Енглеској, када и Китс ствара баладу “La Belle Dame sans Merci“.

Текстови: 

G.A. Burger „Ленора“, препев: Споменка Крањчевић

Џон Китс “La Belle Dame sans Merci“, препев: Владета Кошутић

Марина Цветајева „На црвеном коњу'', препев: Злата Коцић

Музика:

Франц Лист / Ferenc Liszt: „Ленора / Lenore“ - мелодрама за клавир и наратора

Валентин Силвестров / Валенти́н Васи́льович Сильве́стров / Valentyn Vasylyovych Sylvestrov: “La Belle Dame sans Merci“,  песма за клавир и глас

К.Ф. Абел / Carl Friedrich Abel: ,,Свита за виолу де гамбу  / Viola da Gamba Suite“

 

Реч аутора

Триптих,  у форми сценско - музичког - ликовног израза „Љубав и смрт“ се бави темом женске судбине и женског принципа у љубави и смрти, која се истражује кроз три приче и три различите жене из европске литературе и из различитих епоха у распону од три века.

Тема „љубав и смрт“ разложена је, кроз сам израз - форму, у три облика нарације: реч, музика и слика, које се међусобно допуњују и, такође независно стварају, свака за себе, специфичну структуру и аутентични театарски исказ.

У уско ликовном смислу, видео радови су у граничном подручју апстракције и фигурације, грађени покретном сликом, сваки у специфичном колориту. Везује их исти концепцијски приступ временског и садржајног усклађивања у наративно - музичку поетику

Бургерова поема (балада) о Ленори је прича о љубави жене која се не доводи у питање ни када роматична симболика љубавника постаје симбол смрти. Ленорина љубав не признаје услове и ограничења људског поретка, па се као таква не може реализовати у животу. Ленорино субјективно осећање је скоро револуционарно уверење да људска суштина није у порицању живота и ропству нормама, већ у слободи свакога да сам креира свој живот и доноси одлуке о својој судбини. Такав став, међутим, мора бити кажњен...

У овој интерпретацији баладе, жеља за превазилажењем крајњих граница (одлазак у смрт за својим вољеним) буди јак осећај узвишености, који пре оснажује него потискује појам индивидуалне снаге и слободе

Џон Китсова балада “La Belle Dame sans Merci“ написана је 1819. године. Обавијена мистеријом и неизвесношћу, код читаоца отвара питање ,, Ко је та дама?“. Да ли је она само плод витезове маште а заправо, не постоји? Да ли. можда представља његово песништво које ће отићи у заборав? Судбину од које је сам песник стрепео? Или, младу, слободну жену, која себи даје за право да воли само једну ноћ, иако је свесна да ће бити због тога заувек прокажена?

Песник креира лик жене која поседује натприродне моћи и која је оличење лепоте и нежности, али је та лепота, такође, чини смртоносном. Да ли лепота жене представља губитак слободе и разума за сваког ко осети њене чари, или ће њена судбина, дубљим погледом на „белле даме“, бити проткана тугом и губитком?

Балада „На црвеном коњу“, написана 1920-21. године, готово је аутобиографска поема Марине Цветајеве, која јој је донела не само личну утеху, већ и велики помак у њеном поетском стваралаштву и кључна је за разумевању Цветајеве као песникиње и жене.

Поема говори о губитку: детињства, љубави, мајчинства, вере, али и губитку који води до открића простора ван свих овоземаљских недаћа, до њеног поетског стваралаштва. Цветајева се преиспитује у лавиринтској потрази за одговорима и разумевањем

Строг коњаник, по имену „Геније“ - њена права љубав, јури на иконокластичном црвеном коњу кроз три симболичне епизоде које представљају шифре женске судбине, и од којих песникиња, бирајући поезију, мора да се одрекне. Коњаник, њен „Геније“, истовремено убија песникињу како би је сачувао је за себе. Да ли тим чином, она и њен дух, њена инспирација, постају једно? Да ли ће тим чином њена поезија оставити трага потомству?

Кроз овај поетски триптих, различито нијансираних женских ликова, провлачи се заједничка нит, која повезује сва три лика. Дуализам женских особина: снага и истрајност, са једне стране и нежност и истанчаност, са друге. Сва три женска лика излазе из конвенција на особен начин. Њихов искорак је нужан али, упркос трагици коју у себи потенцијално носи, он је саставни део тих личности, који указује на богатство и сложеност женске природе.

Балада као форма

Балада путем наизглед наивног приповедања омогућава директан увид и основне базичне  људске, природне и судбинске односе и отвара простор за њихову рефелексију. Дисонантност, подвојеност и контроверзност егзистенције, света, историјског тренутка у којем су се на размеђи рационалног и ирационалног: човек, жена, и свет затекли, балада представља и излаже сталном преиспитивању.