Tri bela zida, prošarana svetlima u boji koja varira u zavisnosti od atmosfere i emotivnog naboja u odnosu likova, čine minimalnu scenografiju uz višenamenski bolnički krevet u centralnom delu male scene. Četvti zid ili prozor u svet jeste publika čije su reakcije podjednako varirale u skladu sa bojama - od smeha, preko jeze do ovacija.

Radnja komada je podeljena u dva hronološka toka koja se međusobno prepliću i završavaju u istoj ravni. Prvi hronološki tok je baziran na gradacijsko - destruktivnom uticaju roditelja na odrastanje Lazara i Čarne, dok nam drugi  prikazuje Lazara u komi unutar bolničke sobe i razmišljanja članova porodice. Ova dva hronološka toka su u međusobnom kontrastu dok se ne spoje u nultoj tački.

Porodično nasilje kao sve veća rak-rana savremenog društva predstavlja lajtmotiv predstave. Iako je rediteljski pristup psihološkoj drami atmosfere atipičan, prikazana je tipična, četvoročlana porodica bez ikakvih statusnih simbola, sa akcentom na porodičnim odnosima i zadiranjem u duboku intimu ljudskog bića. Nezdrav odnos i emocionalna nezrelost između bračnih partnera - majke i oca, koji su se  godinama taložili dovode do otuđenosti, patnje i nerazumevanja među članovima porodice iz čega kumulira kao vrhunac psihičko i fizičko nasilje nad decom. Majka i otac ne nose nikakva obeležja, pa ni vlastita imena, samo priču o nekadašnjoj ljubavi dvoje mladih koji nisu bili spremni za veliki korak kao što je dete - Lazara koji je još od ranog detinjstva bio žrtva tog odnosa. No, kasnije fokus prelazi na mlađe dete,  nezrelu, naivnu devojčicu Čarnu, željnu pažnje, a pre svega, roditeljske i bratske topline i ljubavi. Neprestalno ugnjetavanje Lazara, stvara ogromnu prazninu i udaljenost od mlađe sestre. Konstantne autodestuktivne roditeljske svađe sa geslom: „Nemoj tako da pričaš pred detetom" i „Izađi napolje!" postepeno se reflektuju na Čarnu i Lazara koji počinju da međusobno oponašaju degutantan, neprijateljski odnos majke i oca, praćen kostantnom tučom, guranjem i svađom. Čarna vapi za ljubavlju i zaštitom. Odbrambenim mehanizmom i usled manjaka osnovnih porodičnih vrednosti, Čarna u svojoj glavi stvara imaginarnu drugaricu, Relju, kao kompenzaciju za bratsku i roditeljsku figuru u životu. Vrhunac apsurdnosti i nemoći u bezizlaznoj situaciji ugnjetavanja i nasilja koje se vrši nad Čarnom, predstavlja poseta psihološkinji koja je potpuni oksimoron. Psihološkinja sa odustvom empatije, puna stereotipa i predrasuda, u potpunosti ubija imaginarnu drugaricu, sigurno utočiste i poslednji stub njenog mentalnog zdravlja.

Lik Lazara jeste nepokretni pokretač i prividni fokus, međutim, težište drame je na liku Čarne koja je apsolutna žrtva i kolateralna šteta destruktivnog odnosa dve individue. On je bespovratno tragičan lik dok za nju i dalje postoji nada.

Ova predstava je, nažalost, odraz sveprisutnog, gorućeg problema nasilja i nezdrave okoline u kojoj deca odrastaju.  „Ako se probudiš ili kao da je važno" nam nameće mnoga pitanja, ali ujedno podiže svest i pokreće na akciju. Nema ničeg gnusnijeg no biti posmatrač, sveznajući pripovedač ili svevideća publika koja ćuti u stvarnom životu.