Reč dramaturga

Osnovni materijal za konstruisanje teksta I svaki put kao da je prvi preuzet je iz pripovetke Pokojnikova žena, te drame Tašana Borisava Stankovića. Primenjen je princip dekomponovanja proznog i dramskog materijala te ponovno sklapanje kompozicije metodama fragmentiranja dramskog sadržaja i dramatizacijom proznog sadržaja. Adaptacija nastale tekstualne sturkture koja postavlja dve glavne junakinje iz dva dela Bore Stankovića: Anica iz pripovetke i Tašana iz drame, obezbedila je osnovnu dramsku strukturu praćenja narativa o životu žena koje su ostale same i sa tom okolnošću se suočavaju. Dalja adaptacija je omogućila da se u originalnim tekstovima udovice zamene pozicijom ostavljenih, u romantičnom odnosu odbačenih žena, te da kompletan  narativ bude narativ preboljevanja tj. traženja izlaska iz polja poražene tj gubitnice.  Sledeći nivo intervencije je postupak aktuelizacije nastalog teksta. Aktuelizacija je  izvršena dramaturškim metodama montaže i kolažiranja nastalog dramskog materijala sa dokumentarnim materijalom preuzetim iz dnevne štampe i pre svega tekstualnih ženskih ispovesti i razgovora sa različitih foruma na temu ostavljanja, preboljevanja, preispitivanja tradicionalnog okvira vaspitanja žena u Srbiji danas.

Aproprijacija različitog medijskog sadržaja je omogućavala objektivnije sagledavanje, iščitavanje i učitavanje novih značenjskih celina u tekstu. Novonastala konstrukcija predstavlja svojevrsno povlačenje paralele u narativma problema emancipacije žena u patrijarhalnom društvu s početka dvadesetog veka i njihovog revidiranja u kontekstima ''oslobođene žene'' u društvu početka dvadeset prvog veka.

Tašana i Anica su simboliče bliznakinje, dva arhetipa, dva modela, dva lica unutar istog mehanizma, mehanizma preboljevanja i oslobađanja od pozcije koja podrazumeva zavisnost od muškarca kao životnog stabilnog oslonca.

 

Reč rediteljke

Predstava radnog naslova ‘’I svaki put kao da je prvi’’ na duhovit, dirljiv i iskren način progovara o kompleksnim muško - ženskim odnosima, povlačeći paralelu žena sa početka dvadesetog veka, i današnjih, aktuelnih problema, koji se u mnogome ne razlikuju od konteksta o kom je pisao Bora Stanković. Tematski okvir dramskog predloška sadržan je u replici iz komada ‘’Tašana’’: ‘’Najteže je biti sam a ne biti svoj’’.

Dve žene, Anica i Tašana, na dva različita načina, koji proizilaze iz različitih biografija, društvenog i socijalnog miljea i porodičnih odnosa, spajajući sadašnji trenutak sa prošlim vremenima, pokušavaju da pronadju i nanovo izgrade lični identitet. U formi ispovednih monologa, sukobljavajući se sa patrijarhalnom sredinom, njih dve se bore za svoje mesto - ravnopravno - u zajednici, i na iskren, brutalan i bolno duhovit način govore o najkrhkijim ličim tajnama i preprekama na putu ka ozdravljenju usled ljubavnog razočaranja. Stilizovan scenski pokret, taktilna muzika i sveden, sofisticiran kostim, zajedno sa ostalim scenskim sredstvima, imaju za cilj da dočaraju potisnutu strast, raskorak izmedju čulnog i zdravorazumskog u kom se svi likovi ovog komada nalaze, rastrzanost izmedju želja i mogućnosti, očekivanja i realnosti. Ova priča, ispovest dve junakinje je univerzalna tako da se svako može prepoznati, poistovetiti i preispitati, a sa druge strane intimna, taktilna i suptilna tako da ćemo biti uvučeni u lični svet, privatni univerzum dve hrabre, a ranjive žene koje će nam ispričati svoje najskrivenije tajne i želje.