OSTAJEM OSTATI / MARADOK MARADNI

Inspirisano pesmom „Talisman“ Šandora Vereša

OSTAJEM OSTATI / MARADOK MARADNI

- Samostalna istraživačka produkcija  grupe glumaca iz Novog Sada

O PREDSTAVI

Ostajem ostati je predstava inspirisana pesmom Šandora Vereša Talisman.  Bavi se temom rodnog kraja i postavlja pitanje da li u njemu treba ostati ili  ga napustiti. Nastoji da ne zauzme stav, da ne bude demagoški orijentisa na, pokušava da se smeje, da prepozna, ali i da tuguje. Želi da razgovara  sa onima koji su otišli, ali i sa onima koji su ostali ovde. Pored književnih ma terijala, sadržaj predstave čine autorski tekstovi glumaca i dokumentarne  životne priče. U sedamdeset minuta govori se o domu, prosperitetu, ino stranstvu, oskudici, nostalgiji...

REDITELjKA

Gabriela Crnković je rođena je 23. februara 1984. godine  u Bačkoj Topoli. Srednju školu završila je u Senti, a 2005.  godine započinje studije glume na Akademiji umetnosti  u Novom sadu, u klasi profesora Šandora Lasla i asistenta  Arona Balaža.

Stalni je član ansambla Novosadskog pozorišta, gde  je ostvarila niz uspešnih uloga. Neke od najskorijih su u  predstavama Opera ultima, Čovekova komedija, Ričard treći zabranjen,  Babet laže, Pijani proces, Karneval, Nojzacer kabare, Kneginja čardaša, 

Ban Bank, Neoplanta, Gupi, Mali  princ, Off - prevazilaženje granica,  Grobnica za Borisa Davidoviča, Mi kve, Kapetan Prljavi Fred, Paravani,  Mefisto.

Kao rediteljka se potpisala u pred stavama: Y-gen (Novosadsko po zorište), I ja sam gledalac (Deže  Kostolanji), Grupna slika (Đačka  scena „Šarene iskrice“).

Njena vizija je: „Svaki zid se može  srušiti, svaka granica se može pro širiti, svaki dan je novo čudo. Moja  duša vodi, moje telo sledi. Pokuša vati, učiti, naučiti, menjati, prome niti, verovati, uvek iznova i iznova...“

 

Autorski tim o predstavi,  prošlosti, detinjstvu,  poreklu, promenama,  selidbama...

Gabriela  Crnković

„Boli, ali želim. Želim, jer boli. Potreb no je poput jutarnjeg provetrava nja. Da pustimo ono što je zapelo  unutra. Da bi nam duša prodisala.“

 

Judit Laslo

„Uspomena iz  detinjstva je mekana postelja gde mirno spava prošlost, na uzglavlju pevuši sadašnjost,  a budućnost otvara vrata i pušta  hladan vetar u sobu. Trgne se moja  prošlost, hladno joj je. Poremeti se  tok vremena. Ali ognjište sve obgrli  svojim sigurnim rukama. Ušuška me  u topli jorgan. Prošlost ponovo usni,  sadašnjost je srećna i budućnost je  opet hrabra.“

Emina Salai Elor

„O nama, vama, o tebi, njima, sa  nama. Dođite, pokazaćemo, plakaćemo tu gde smo.  Uvek negde neko misli na tebe i  nedostaješ mu. Zrna suncokreta u  šakama, odblesci detinjstva u očima. Hoćemo se pronaći u besko načnom?“

Bence Salai

„Teško je odgovoriti kada vas pitaju kakvu predstavu, zapravo, želite da napravite?  Nekad je lakše obrnuti pitanje i  odgovoriti kakvu predstavu ne želim.  Ako se sad osvrnem na proces proba  i pogledam gotov projekat, ponosno  kažem da sam je baš ovakvu želeo!  Malo je van granica, šarena je i  raznolika, poput nas. To je priča o  svima nama - onima koji je igramo, i  vama koji je gledate.“

Robert Ožvar

„Poruka za prijatelje i porodicu: Nedostajete  nam. Dođite kad god hoćete. I do đite nam opet...“

 

KRITIKA

But I am Hungarian

Ostajem ostati

Na inicijativu Emine Elor, a u režiji  Gabriele Crnković rodila se pred stava Ostajem ostati. U predstavi  pored Elorove igraju i drugi glumci  Novosadskog pozorišta - Judit La slo, Robert Ožvar i Bence Salai. (…)  Ovo nije njihov prvi samostalni pro jekat, ali je svakako najozbiljniji. Na slov je nadahnut citatom iz pesme  Šandora Vereša i bavi se pitanjem  potrage za domovinom. Predstava  počinje skoro mitski, rađanjem sun cokreta i njegovim cvetanjem, a  završava se pesmom i projekcijom  fotografija, kojima se obavija ljubav  prema domovini, a koje prikazuju  pomalo kičaste vojvođanske pej zaže. Suncokret i polja uljane repi ce u cvatu reprezentuju floru ze mlje i nose određenu simboliku, jer  se suncokret okreće prema suncu,  kao što ljudi teže sreći i prosperite tu. Kratke scene smenjuju se brzim  tempom i bave se problemom do movine u najširem mogućem spek tru; ne sastavljuju se u jednu sveo buhvatnu narativnu sliku, već postaju šareni „vajb“ u kome je jako  teško doneti ispravnu odluku, jer ni  iseljenje, ni ostajanje ne garantuju  sreću. Javljaju se teškoće u zasnivanju porodice u inostranstvu, kada  dolazi u goste rodbina: susreću se  dve totalno različite kulture, recimo  srpska i američka, a srpsko-mađarska rodbina ne priča engleski, pa  američki partner nije otvoren pre ma njima. Tenzije nastale iz tog mul tikulturalizma su neizbežne.

Za glumce Novosadskog pozorišta  nije strana ta odvažna društveno kritička estetika, komforno putuju  tamo-amo, prevazilaze granice  i koriste izražajnu moć svojih tela.  Pored klasičnih rekvizita koriste ne obične materijale, poput mase od  testa. Možda je najinteresantnije  što u predstavi možemo pronaći i  jedan ironično-humorističan prilaz  nacionalnim, pa i svetim simbolima.  U jednoj od scena novosadski mladić koji je Mađar, a emigrirao je u  Ameriku, prekida novogodišnju brzu  kres varijantu jer je došla ponoć i to  je momenat za nacionalnu himnu.  Ovu apsurdno smešnu situaciju, susret svetog i profanog, neverovat no komično i ekspresivno izvode  Emina Elor i Robert Ožvar. Publika  se ipak ne smeje i oseća se nemir u  vazduhu. Zašto se tome ne bi sme jali? Koren zbunjenosti, pored pozo rišne tradicije, može biti i u ispiranju  mozga od strane vlasti o opasnosti  kojoj su izložene nacionalne vred nosti. U sceni nema ni reči o naci onalnoj uvredi. Možda se pre radi  o nerazumevanju američke strane  povodom sledećeg koncepta: ako  si Srbin, kako možeš biti Mađar?

(Tímea Éva Bogya,  iz privatne arhive glumaca)