Na sceni je pet klovnova koji pokušavaju da urade avangardni neofašistički komad. Ili postoji pet glumaca koji još uvek nisu primetili da su i sami deo fašističkog načina razmišljanja? Ili oboje u isto vreme, jer mogu postojati samo kao sopstvena suprotnost, suprotnost stvarima? Ako prisvojimo oruđe suprotne strane, njene mehanizme i način mišljenja, možemo ih prepisati, pretvoriti u nešto sasvim drugo. Pregovaramo sa sopstvenim strahovima, postajemo razigrani, čak i sa stvarima kojih se najviše plašimo ili se protivimo - samo kroz igru one se mogu razoružati. Šta ako zamislimo neofašistu kao sentimentalnu, ranjivu osobu koja dovodi u pitanje stvarnost? U vremenima kada su svi postali satirični, kada su prisvojili alate preterivanja, poput provokacije, karikature, polemike, pozorište je prinuđeno da ponovo preuzme ove alate. Boris Nikitin istražuje granicu između stvarnosti i fikcije, između dokumenta i njegovog lažnog, i prosto voli da raznese te kategorije. Igra se retorikom i propagandom. Prvo se identifikujete sa fašističkim diskursom na sceni, onda vas činjenica da ste kupili ozebe do kosti, a onda se zapitate kako je to uopšte moglo da se desi. Kakva je stvarnost predstavljena na sceni? Kategorije su zamagljene, sve se dovodi u pitanje.