Reč autora:

"Kada se strah pretvori u religiju, ni sve svećice ne mogu da naprave dovoljno dima da bi poruka stigla do željenih nebeskih sila. I tada, izbegavanje merdevina postaje život ispod istih. Pokušaćemo da zamislimo želju - potrebni su nam susreti, potrebno nam je da se posle mazimo i umiljavamo, da se budimo zajedno, jer glupo je buditi se sam prvog januara, bedno je biti sam, publika nam treba, da vidi kako radosni dočekujemo svoju Novu godinu, još jednu bržu od prethodne, da imamo nekoga da vidi kako smo bili srećni, kako smo se dodirivali, kako smo plesali, urlali, menjali muziku, jeli prasetinu, nosili crveni veš, potrebna nam je publika da posvedoči naše bolje ja, potrebno nam je da se, kad sve prođe u sumrak, ponovo sretnemo sa sobom, ali je ključno imati nekoga da nam naknadno to ispriča. I zato, palimo sveće. I zato, ne krećemo nigde bez klupka crvenog konca. Zato se skupljamo. Zato se klanjamo. I upravo zbog toga, nema ničega praktičnog u još jednom od praktičnih vodiča - (skoro) sve smo besramno izmislili. “