O predstavi:
Predstava „Noć skuplja vijeka“ predstavlja savremeni plesni dijalog sa Njegoševom poezijom. Inspirišući se čuvenom poemom, kroz pokret istražuje čežnju, samoću, prolaznost i večnost. Devet igrača i tri muzičara oblikuju scenski prostor u kojem tela postaju osećanja, a koreografija unutrašnji ritam između zemlje i neba.
Reč koreografa:
„Zašto plesati Njegoša?“ - pitanje je koje mi najčešće postavljaju otkako sam najavio ovu predstavu. Moj odgovor je jednostavan: zato što Njegoš nije samo reč - on je pokret.
Kada sam prvi put čitao pesmu „Noć skuplja vijeka“, nisam video stihove na papiru. Video sam tela koja lebde na mesečini, ruke koje se pružaju ka nečem nedostižnom, dodire koji traju duže od jednog daha. Nije to bila silina stiha, iako je ona razorna. Bila je to „tišina između stihova“. Prostor u kome čovek ostaje sam sa svojom konačnošću. I upravo taj prostor - ta praznina, ta noć, ta tišina - postali su scena za ovo plesno delo. Poema o susretu zemaljskog i božanskog, o noći koja vredi čitav vek - to nije književnost. To je koreografija zapisana rečima.
Predstava „Noć skuplja vijeka“ je savremeni plesni dijalog sa Njegoševim duhom. Plesači ne interpretiraju likove - oni postaju osećanja: čežnja, strast, samoća, večnost. Želim da publika oseti da je jedan trenutak umetnosti - jedan pokret, jedan dah, jedan stih - mogao da vredi više od čitave godine. Da se, makar na sat vremena, vreme zaustavi, baš kao što je Njegoš zaustavio vreme u svojoj poemi. Čovek koji stoji pred kosmosom - nag, sam, smrtan. To nije stanje koje se može opisati. To je stanje koje se može oteloviti. Pokretom, dahom, težinom tela koje pada i ustaje. Koje zna da će pasti, ali ipak ustaje. Moja koreografija ne prati narativ. Ona prati puls - onaj unutrašnji ritam između straha i smelosti, tame i svetlosti, zemlje i neba. Svaki pokret u ovoj predstavi je pitanje. Svaka tišina je odgovor koji ne dolazi.
Devet igrača i tri muzičara. Dvanaest tačaka u prostoru koje se prepliću i razilaze. Nisu oni likovi - oni su stanja. Teskoba, čežnja, spoznaja, prihvatanje. Njihova tela nisu samo tela - ona su mapiranje unutrašnjeg kosmosa. Kada ruka posegne ka drugoj ruci i ne dotakne je - to nije propust. To je istina o ljudskoj usamljenosti u svemiru.
Neka nam noć bude skuplja od vijeka.
Igor Kirov