Североисток

РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

ТЕРОРИЗАМ И ПОЗОРИШТЕ

Тринаест месеци након Једанаестог септембра, на супротној страни планете, одиграо се још један спектакуларни терористички напад. Група чеченских фундаменталиста упала је у московско позориште „Дубровка“ и прекинула извођење руског националног мјузикла “Нордост“ заточивши притом 850 талаца. Око 40 до зуба наоружаних мушкараца и жена дало је рок од недељу дана руској влади да повуче своје снаге из Грозног и оконча Други чеченски рат, пре него што почну да пуцају у таоце или активирају бомбе којима су опасани. Ни не размотривши овај захтев, руске војне и полицијске снаге су четвртог дана талачке кризе пустиле нервни гас (до данас неразјашњеног састава) у позоришну салу и успавале већину присутних. Неколико терориста је успело да побегне, а укупан број жртава је 170. Осим путем бројних медија, председник Путин обратио се грађанима и преко билборда на којима је неколико недеља стајало: ,,Нисмо успели све да спасемо. Опростите нам. Сећање на жртве треба да нас уједини." 

Један од позоришних комада насталих по мотивима овог догађаја је “Нордост” Торстена Бухштајнера. Три жене - Чеченка, Рускиња из публике и Летонка, која је у својству лекарке ушла у салу на интервенцију, говоре о том догађају неколико месеци након што су га преживеле. Но, ово није рашомонска структура у којој различити актери имају различите личне истине, већ склоп индивидуалних доживљаја који се слива у једну, заједничку истину: неподношљиви бол због губитка најближих, који свој излаз налази у мржњи према другоме.

Будући да је истина врхунски захтев феноменологије, може се рећи да је “Нордост” склоп чулних и менталних феномена, доживљаја “света” његових ликова, што је типично за позориште Станиславског.   Ипак, Бухштајнер креира реплике по документаристичкој грађи, дакле објективни “свет по себи” суочава са драстичним позицијама у које смешта своје ликове. Тако овај текст садржи извесну виталност очитану у његовој отворености да буде промењен, али и да изврши промену на другог у контексту хетерогених субјеката који међусобно утичу једни на друге. Дакле, не може се рећи да је уметност глумца да рекреира   проживљено довољан пут у редитељском третману “Нордост-а”. Снага трауматичног искуства учешћа у терористичком чину измиче когнитивним механизмима аутора и ставља пред њега захтев за заиграним успостављањем ситуација у којима се ослобађа - афект. 

…       

Доминантна, а ипак екстремна реакција на савремени тероризам је утапање у политички дискурс о непознатим и ужасним опасностима која прете из иностранства, о хистерији од масовног уништења, о накарадном конструкту “рат против терора”, и о “одбрани нашег начина живота” од страних непријатеља и њихових терористичких агената. Такав дискурс не иде у прилог суштинској борби против тероризма, већ напросто престрављује грађане. А престрављеност и изазивање панике је управо и циљ терориста. Њихов политички циљ није убијање људи, већ публицитет који им убијања обезбеђују и који потом деморалише људе… Терористички напади се неће претворити у рат, они се пре могу третирати као проблем јавног реда и мира. Стварна опасност тероризма лежи у несагледивом страху, који власти и доминантни медији само потпирују.

На позоришту као инфериорном медију је зато да преузме другачију улогу. Устукнувши пред телевизијом, филмом и дигиталним медијима, где је све театрализовано до крајњих граница, позориште постмодерне је успоставило извесну емоционалну дистанцу у односу на догађаје - ироничан однос према савремености и генерални песимизам према могућности било какве друштвене промене.   Међутим, бити ироничан према глобалном страху од тероризма чини се готово немогућим. Пре свега, тако нешто би било некоректно (и то не у позитивном смислу који подразумева уметничку храброст), а затим лажно и неуверљиво, с обзиром на релативно млади живот ове нове врсте страха на Западу. Један од могућих путева страха је пут разумевања и саосећања са појединачним субјектима. То није бесловесни активизам као говор у име другог, као ни малограђанско сажаљење над страним и далеким појавама. Поставити гледаоца пред проблем да успостави неки однос према ономе што се догађа у његовој присутности када више нема сигурног одмака,  не сугерисати му природу и садржај тог односа, већ га суочити са афектом, може бити нови пут савременог позоришта.

…

У том смислу, однос између ових жена, које су могле да остану на супротним странама у недоглед распирујући мржњу према Другоме, трансформише се и ставља их у исто поље. Две преживеле жртве тероризма добијају шансу за успостављање новог односа. Бухштајнер тиме не сугерише утопистички исход, нити успоставља виктималну идеологију као ново поље сигурности; он отвара врата бесконачном броју могућих наратива које не можемо да предвидимо из позиција досадашњег искуства.

Зато је, у ширем контексту, важно не сводити афект на искључиво утробне процесе глумаца или невидљиве таласе који струје између ликова, већ уочити његову моћ да трансформише физиолошке, психолошке, аутобиографске и друштвене односе између људи.   А тако можда и упише неко ново значење ономе што данас препознајемо као - страх.

Јана Маричић

Целокупан ауторски текст Јане Маричић можете прочитати у часопису „Сцена” (Стеријино позорје, Нови Сад), број 1/2018.