ЦАРСТВО НЕБЕСКО

О ПРЕДСТАВИ

ИНТЕРВЈУ ЈЕРНЕЈА ЛОРЕНЦИЈА ДНЕВНОМ ЛИСТУ ДАНАС

Јернеј Лоренци, словеначки позоришни редитељ

Зашто волимо бити само јунаци или само жртве?

Словеначки аутор Јернеј Лоренци, један од најзначајнијих позоришних редитеља у региону, припрема своју прву београдску представу
Пише: Марија Кртинић
Београд, 11. јун 2017. године

Пројекат Епика балканика, осмишљен по мотивима српске епске поезије, копродукција је Драме Народног позоришта у Београду и Битеф театра, а премијера је планирана на јесен у оквиру наредног 51. Битефа. На овом фестивалу публика је више пута имала прилике да погледа пројекте овог аутора - Олуја, Помахнитала локомотива, Илијада, од којих су неки и награђивани на овој манифестацији. Лоренци важи за једног од најпродуктивнијих словеначких редитеља, а међу више од 40 потписаних представа (Антигона, Медеја, Дон Жуан, Отело), често се налазе комади инспирисани древним причама и митовима. Тако је на сцени СНГ Драме у Љубљани недавно поставио Библију. О миту и његовом утицају на наше поимање прошлости и садашњости у разговору за Данас говори Јернеј Лоренци.

Епика балканика биће ваша прва режија у Београду. О чему је тачно реч - која дела српске народне поезије ће бити основа представе и коју приповедачку нит ћете пратити?

- Коначни избор ћемо направити заједно с глумцима и сурадницима. Прво желим чути како ти текстови звуче, какву врсту интерпретација омогућују, колико побуђују имагинацију, колико емоцију. Али сигуран сам у одређене теме које ме интересирају: љепота и снага (старе) поезије, однос између јунака и жртве и зашто волимо бити само јунаци или само жртве и колико је танка граница између те две позиције, колико прошлост утјече на садашњост и зашто може постати (само)убилачка, и окрутност и љубав, наравно. Свакако ће бити занимљиво.

Да ли ћете се дотицати епске поезије других народа на Балкану и различитих визура истих јунака и догађаја?

- Нећемо. Али играт ћемо се са опозицијама старо-младо, женско-мушко, појединац-колектив, говор-певање, илузија-алузија.

Да ли то што сте Словенац доживљавате као предност или ману у раду на овој теми? У којој мери сте се раније сусретали са балканским народним песмама и мислите ли да су и за ваше пансловенске корене оне важне?

- Као Словенац сам у великој предности, али та позиција има и бројне мане. Пошто не знам контекст тих прича, слободнији сам и незаражен, а истовремено ће контекст на некој разини бити једнако важан као сам текст. У разумевању контекста ће ми помоћи глумци и други, надам се. То ће бити мој први сусрет са балканским народним песмама, барем у пракси. И наравно, јако су важне, не само зато што сам Словен. У народном благу крије се нека чудесна љепота и непосредност, оно има снажан ритам који сличи на ритам љубави и смрти.

Српска епика није важна само за српску књижевност. Кроз њу се у Србији тумачи историја, обликује верски живот, стварају политичке идеологије... Шта о једном народу говоре његове народне песме?

- Могу говорити о величини и дуговјечности неког народа, ризница су његовог генотипа, дају осећај припадности, неку врсту сигурности и заједништва, а опет, с друге стране, могу бити и извор фашизма и зла.

Шта се дешава ако мит доживљавамо као неупитну истину, ако вековима касније своју прошлост и будућност обликујемо око народних песама?

- Деси се катастрофа. Сва деструктивна друштва се обавезно позивају на прошлост, оно стварно, па и митско. Онда се збиља и мит помешају и следи деструкција.

Ви сте се у својим режијама често бавили митовима - од Антигоне, Медеје, Орестије, до Епа о Гилгамешу, Илијаде, па чак и Библије. Зашто вас занимају ове велике приче коју су темељ европске цивилизације?

- Не знам тачно, али већ одавно сам опсједнут древним причама, тим првим документима људскости. У њима су предивна и дивно болна свједочења непроменљивости човека, његових хтјења и фрустрација, тражења смисла, покушаја превазилажења самоће, билдање властитог ега, тема смрти и вечности, љубави и мржње итд., а све те приче су исписане на феноменалне, скоро па телесне начине. И онда ме занима колико могу постати наше, садашње, колико утјецајне, а не мислим интелектуално, више физички, ритмички.

Шта о савременом европском друштву говоре те древне приче и њихови јунаци? Колико оне утичу на свест и морал модерног човека?

- На свој песнички начин говоре о архетипским хтјењима човека некад и данас. У хтјењима се нисмо мењали: моћ, част, слава, бол, самоћа, туга, јад. Али нитко их не чита, нитко слуша, скоро нитко. Од њих се узима само по потреби, најчешће политичкој, вулгарној, националистичкој. Тужно.

Митови носе и митско схватање времена које подразумева циклични повратак једног истог. Чему се Европа онда може надати? Шта је чека у њеној будућности?

- Немам појма. Некад се бојим. И често сам љут. И пуно тога не разумем.

Шта су модерни митови? О чему би уз гусле певао модерни европски песник?

- Певао би о Хитлеру и Че Гевари и Мајклу Џордану и паду Берлинског зида, можда. Можда о антидепресиву и вијагри. Можда о ЦЕРН-у и Хаблу. А сигурно би певао да не буде тако проклето сам.