DRUGOVI, JA SE NI SADA NE STIDIM SVOJE KOMUNISTIČKE PROŠLOSTI

O predstavi

U predstavi „Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti“ istaknuta pozorišna stvarateljka Sanja Mitrović i renomirani glumac Vladimir Aleksić bave se skorašnjom istorijom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zemlje koja danas postoji samo u mašti i sećanju. Ipak, fundamentalna ideja SFRJ, multietničke, multireligiozne, socijalističke države, je i dalje relevantna za današnje evropske sukobe. To ubeđenje spaja ovo dvoje izvođača, i prijatelja iz detinjstva, koji su oboje emigrirali 2001. godine. Dok Sanja i dalje živi i radi u Zapadnoj Evropi, Vladimir se vratio u Srbiju gde nastavlja da gradi svoj život.

Njihova istraga odvija se kroz dijalog između filma i pozorišta. Izvođači primenjuju niz strategija - od zvučnog komentara i simultane sinhronizacije do fizičkih rekonstrukcija i fiktivnih postavki - ne bi li isprepleli tokove svojih života sa istorijom jugoslovenskih teritorija, i otvorili mnoštvo naizgled nepovezanih tema: socijalističku prošlost, antifašističku borbu, državu blagostanja, osećaj zajedništva, nacionalističke ratove, post-socijalističku transformaciju, neoliberalni revizionizam, deindustrijalizaciju i pustošenje njihovog rodnog grada koji je nekada bio ekonomski gigant.

Ostavljajući za sobom nasleđe slika koje su oblikovale stavove i precepcije čitavih naroda, film je uspeo da izrazi XX vek uspešnije od bilo kog drugog medija. Tokom istorije jugoslovenska kinematografija, nekada važna i popularna umetnička forma, iznosila je na videlo kontradikcije socijalističkog društva, od spektakularnih partizanskih epova do priča sa margina. Kao što Jugoslavija nije bila monolitna, totalitarna država, tako su i njeni filmovi odražavali mnoštvo glasova i političkih i kulturnih pozicija koje su postojale u društvu.

Jugoslovenska kinematografija, i njeni studiji i produkcijske kompanije, prestali su da postoje sa usponom nacionalizma, korupcije i konsekeventno, uništavanjem socijalističkog nasleđa. Čak je i Avala Film, jedan od prvih i najvažnijih filmskih studija, nekada čuven po svojim nagrađivanim naslovima i međunarodnim koprodukcijama, nedavno prodat, uz prava na čitav katalog, nekom misterioznom taksisti, pod sumnjivm okolnostima i samo za deo prave vrednosti. Sudbina nekada veličanstvene fabrike pokretnih slika, vizija i snova tako se pokazala sličnom sudbinama drugih, manje glamuroznih preduzeća koja su takođe nestala u vihoru tranzicije. Mitrović i Aleksić koriste priču o Avala Filmu kao simbolički okvir za priču o svojim životima. Poslednja produkcija Avala Filma izašla je 2000. godine, a uskoro nakon toga i njihovi putevi se razilaze.

Šta je izgubljeno u periodu tranzicije i kako se ovo dvoje izvođača nose sa osećajem gubitka? Kako su socijalističke porodice propale zajedno sa socijalističkim preduzećima i na koji način je to uticalo na Sanju i Vladimira? U predstavi „Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti“ razmatra se odrastanje samih izvođača i njihova sadašnja situacija, vrednost njihovih života i rada, i teret izbora koje su pravili, kako ličnih tako i profesionalnih. U današnjem društvu možemo li se i dalje držati vrednosti nasleđenih od zemlje koja je nestala? Da li se mi, kao zajednica, udružujemo samo da bismo žalili i protestovali? Ili je moguće da se ostane veran idealima u koje smo jednom verovali i da se radi na njihovoj realizaciji? Predstava „Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti“ suočava otelotvorena lična sećanja izvođača i prizore iz nacionalne kinematografije kako bi istražila šta ostaje od solidarnosti i društvene pravde u vremenu materijalističkog individualizma.

Reč dramaturga

Fikcija je otpočela sa izumom kalendara, u trenutku u kome primitivni ljudi počinju da shvataju da veliki deo njihovih života ostaje izvan sadašnjeg trenutka i da obuhvata iskustva koja ili nisu bila stvarna ili su još uvek čekala da se dese. Fikcija tako postaje način na koji se nosimo sa svim tim iskustvima izvan neposredne percepcije i biva toliko isprepletana sa istorijom da je, kao što je to dobro poznato, Aristotelu bilo teško da ih razluči u njegovoj Poetici.

Prošlost je fiktivna na još kompleksniji način kada prolazi kroz međusobno različite dimenzije ličnog sećanja, društvene memorije, nacije i politike; kada obuhvata rituale, prakse, organizacije, reprezentacije, političke sisteme, pa čak i države koje više ne postoje. Komunizam je jedan takav primer, popularno otpisan kao istorijska neprijatnost, izjednačen sa totalitarnim diktaturama i viđen kao sramno iskustvo koje treba zaboraviti, jedan daleki i ne više relevantni model društva koje više ništa ne znači, osim holivudskih zlikovaca-čudaka i starinskih koještarija.

Koliko varljiv toliko i neispravan, ovakav pristup takođe je uvredljiv prema stvarnom životnom iskustvu mnogih koji su živeli u državnom socijalizmu, dok je u slučaju Jugoslavije još manje tačan. Jugoslavija se najčešće predstavlja kao još jedan primer komunističke zemlje u kojoj su populaciji ispirani mozgovi i kojom je upravljao harizmatični vođa, vešt u inostranoj politici i oštar sa domaćom opozicijom. Takva predstava postala je korisno oruđe demonizacije kojom se legitimizuje tranzicija ka neoliberalnom sistemu, i promena društvenih vrednosti od drugarstva i solidarnosti na samoljubivost i individualizam.

Ali da li je sve to nužno bilo iluzija? Zar ove vrednosti više nisu relevantne? Ili je to naprosto zgodan izgovor da se izbegne diskusija o nekim drugim mogućnostima društvene organizacije? Kako se oni odgojeni na takvim vrednostima nose sa značajnom paradigmtskom smenom, u konkretnom slučaju zemlje na periferiji u kojoj mogu da vide kako se sve u šta su verovali pretvara u doslovne, beskorisne ruševine?

Trag koji je Jugoslavija ostavila u svojoj bogatoj kinematografiji suprotstavljen je u ovoj predstavi krhkim, ličnim sećanjima izvođača i slikama postojeće stvarnosti, brišući još jednom granicu između prošlosti i fikcije kako bi se istražile mogućnosti života danas u zemlji i društvu koje jedva da prepoznaju i prihvataju oni koji su nekada sanjali o drugačijoj budućnosti.

Jorge Palinhos i Olga Dimitrijević