О представи
У представи „Другови, ја се ни сада не стидим своје комунистичке прошлости“ истакнута позоришна стваратељка Сања Митровић и реномирани глумац Владимир Алексић баве се скорашњом историјом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, земље која данас постоји само у машти и сећању. Ипак, фундаментална идеја СФРЈ, мултиетничке, мултирелигиозне, социјалистичке државе, је и даље релевантна за данашње европске сукобе. То убеђење спаја ово двоје извођача, и пријатеља из детињства, који су обоје емигрирали 2001. године. Док Сања и даље живи и ради у Западној Европи, Владимир се вратио у Србију где наставља да гради свој живот.
Њихова истрага одвија се кроз дијалог између филма и позоришта. Извођачи примењују низ стратегија - од звучног коментара и симултане синхронизације до физичких реконструкција и фиктивних поставки - не би ли испреплели токове својих живота са историјом југословенских територија, и отворили мноштво наизглед неповезаних тема: социјалистичку прошлост, антифашистичку борбу, државу благостања, осећај заједништва, националистичке ратове, пост-социјалистичку трансформацију, неолиберални ревизионизам, деиндустријализацију и пустошење њиховог родног града који је некада био економски гигант.
Остављајући за собом наслеђе слика које су обликовале ставове и прецепције читавих народа, филм је успео да изрази XX век успешније од било ког другог медија. Током историје југословенска кинематографија, некада важна и популарна уметничка форма, износила је на видело контрадикције социјалистичког друштва, од спектакуларних партизанских епова до прича са маргина. Као што Југославија није била монолитна, тоталитарна држава, тако су и њени филмови одражавали мноштво гласова и политичких и културних позиција које су постојале у друштву.
Југословенска кинематографија, и њени студији и продукцијске компаније, престали су да постоје са успоном национализма, корупције и консекевентно, уништавањем социјалистичког наслеђа. Чак је и Авала Филм, један од првих и најважнијих филмских студија, некада чувен по својим награђиваним насловима и међународним копродукцијама, недавно продат, уз права на читав каталог, неком мистериозном таксисти, под сумњивм околностима и само за део праве вредности. Судбина некада величанствене фабрике покретних слика, визија и снова тако се показала сличном судбинама других, мање гламурозних предузећа која су такође нестала у вихору транзиције. Митровић и Алексић користе причу о Авала Филму као симболички оквир за причу о својим животима. Последња продукција Авала Филма изашла је 2000. године, а ускоро након тога и њихови путеви се разилазе.
Шта је изгубљено у периоду транзиције и како се ово двоје извођача носе са осећајем губитка? Како су социјалистичке породице пропале заједно са социјалистичким предузећима и на који начин је то утицало на Сању и Владимира? У представи „Другови, ја се ни сада не стидим своје комунистичке прошлости“ разматра се одрастање самих извођача и њихова садашња ситуација, вредност њихових живота и рада, и терет избора које су правили, како личних тако и професионалних. У данашњем друштву можемо ли се и даље држати вредности наслеђених од земље која је нестала? Да ли се ми, као заједница, удружујемо само да бисмо жалили и протестовали? Или је могуће да се остане веран идеалима у које смо једном веровали и да се ради на њиховој реализацији? Представа „Другови, ја се ни сада не стидим своје комунистичке прошлости“ суочава отелотворена лична сећања извођача и призоре из националне кинематографије како би истражила шта остаје од солидарности и друштвене правде у времену материјалистичког индивидуализма.
Реч драматурга
Фикција је отпочела са изумом календара, у тренутку у коме примитивни људи почињу да схватају да велики део њихових живота остаје изван садашњег тренутка и да обухвата искуства која или нису била стварна или су још увек чекала да се десе. Фикција тако постаје начин на који се носимо са свим тим искуствима изван непосредне перцепције и бива толико испреплетана са историјом да је, као што је то добро познато, Аристотелу било тешко да их разлучи у његовој Поетици.
Прошлост је фиктивна на још комплекснији начин када пролази кроз међусобно различите димензије личног сећања, друштвене меморије, нације и политике; када обухвата ритуале, праксе, организације, репрезентације, политичке системе, па чак и државе које више не постоје. Комунизам је један такав пример, популарно отписан као историјска непријатност, изједначен са тоталитарним диктатурама и виђен као срамно искуство које треба заборавити, један далеки и не више релевантни модел друштва које више ништа не значи, осим холивудских зликоваца-чудака и старинских којештарија.
Колико варљив толико и неисправан, овакав приступ такође је увредљив према стварном животном искуству многих који су живели у државном социјализму, док је у случају Југославије још мање тачан. Југославија се најчешће представља као још један пример комунистичке земље у којој су популацији испирани мозгови и којом је управљао харизматични вођа, вешт у иностраној политици и оштар са домаћом опозицијом. Таква представа постала је корисно оруђе демонизације којом се легитимизује транзиција ка неолибералном систему, и промена друштвених вредности од другарства и солидарности на самољубивост и индивидуализам.
Али да ли је све то нужно било илузија? Зар ове вредности више нису релевантне? Или је то напросто згодан изговор да се избегне дискусија о неким другим могућностима друштвене организације? Како се они одгојени на таквим вредностима носе са значајном парадигмтском сменом, у конкретном случају земље на периферији у којој могу да виде како се све у шта су веровали претвара у дословне, бескорисне рушевине?
Траг који је Југославија оставила у својој богатој кинематографији супротстављен је у овој представи крхким, личним сећањима извођача и сликама постојеће стварности, бришући још једном границу између прошлости и фикције како би се истражиле могућности живота данас у земљи и друштву које једва да препознају и прихватају они који су некада сањали о другачијој будућности.
Јорге Палинхос и Олга Димитријевић
Оцените - укупно гласова 1