Савременим читањем драме Аугуста Стриндберга, Мирјана Карановић поставља питање где је и шта ради госпођица Јулија данас? Редитељка нуди другачији и, у неким сегментима, врло личан одговор на ово питање.

Представа почиње кореографским решењем Соње Вукичевић у којем Карановић уводних 10 минута само плеше на сцени: ,,Ходајући по рубу сећања госпођица Јулија преиспитује улогу коју игра у свом досадашњем животу. Од једне до друге Јулије прошло је више од века али она остаје прва и последња карика у зачараном кругу наметнутих правила и очекиваних исхода”, наводи се у ауторском осврту.

Јулија се не мири са маском која јој је још давних дана наметнута. Она не пристаје на просто спаривање, она не пристаје на ништа мање од чисте љубави. Она воли себе да би волела друге. Она не мисли исто као сви јер не може. Због тога борба наученог и инстиктивног постаје борба за живот какав воли да живи. Шта остаје Јулији која мисли својом главом? Како да прелети толике речи које јој се непрестано стваљају у уста и остане горе, далеко изнад свега?