Мајка је свачија домовина. Мајка је универзална категорија свих људских бића, од памтивека. А опет, “свака мајка нија од кајмака”*, и можда будућност крије одлазак из заједничке нам државе Мајчинства.

И то ће се ускоро десити. Нестаће та једина спона која нас веже, то да смо изашли сви из утробе неке жене. Да нам је заједничко порекло Мајка. Постаће нова тема апгрејда после паметних справа, кућа и возила. Ускоро ће се производити машине са облим вратима налик на веш машине, кроз чије стакло ће се пратити развој и напредак ембриона храњених кроз цевчицу закачену за трбух проћишћених и проверених гена, ослобођених свих наследних болести али и особина које ће се сматрати непожељним.

Оно што следи је нова издаја и подела, оних које је мајка изнедрила, и оних које је машина.

Ова представа је посвета мајци. Не само оној посвећеној, брижној и доброј. Свим мајкама храбрости и кукавичлука. Мајкама истрајавања и одустајања, мајкама које су уткане у нама, било ког да смо пола и опредељења.

Ове представа је о рађању и умирању мајке, и њеној бесмртности.

Ове представа је о љубави.

   

                                   Сања Крсмановић Тасић

(*Мони де Були)