ИЗГУБЉЕНИ ПЕЈЗАЖИ

О ПРЕДСТАВИ

Уочи револуције вештачке интелигенције, плесни комад „Изгубљени пејзажи” испитује идеју - шта значи бити човек и шта би могло значити бити машина?

Човечанство је различито од било ког другог животног облика на земљи. У стању смо да имамо апстрактне мисли, можемо се бавити тим мислима и своје мисли и осец́ања можемо изразити кроз уметност. Имамо душу, која је бестелесна суштина људског биц́а и управо је душа та која нас разликује од других врста / облика, било да су животињске, синтетичке или роботске.

Али шта ако је душа само резултат апстрактне мисли, ништа више од саме идеје? Шта ако наше одлучивање функционише на исти начин на који функционишу алгоритми машина и рачунара? Шта ако су наша осец́ања, исказана током овог алгоритамског начина доношења одлука, искључиво ту да послуже исходу алгоритма?

Хоће ли вештачка интелигенција бити претња за људску врсту? Могли бисмо тврдити да вештачка интелигенција нема праву интелигенцију, мотивацију и аутономију, као што је имамо ми људи. Одређени облици и структуре вештачке интелигенције су дизајнирани тако да се понашају као да је имају, али не постоји психолошка стварност у њиховом понашању. Машина нема уверење, жељу или мотивацију, она је направљена да нам служи и ради у оквиру који ми пружамо.

Али, да ли би се то променило ако бисмо достигли тачку сингуларности, тачку у којој ц́е технолошка интелигенција уц́и у ланчану реакцију циклуса само-побољшања, где технолошки раст постаје неконтролисан и неповратан? Таква интелигенција могла би се развити изван наше маште што би резултирало незамисливим променама за људску цивилизацију. У том би случају људи постали непотребни. Ако желимо да заштитимо човечанство од изумирања, да ли морамо одмах закочити технолошки развој?

Са друге стране, човечанство до сада није било баш добро у управљању планетом, били смо неправедни и окрутни према властитој врсти, према свим осталим врстама око нас и одбијали смо да живимо у равнотежи са планетом у којој обитавамо. Алгоритми рачунара које користимо у свакодневном животу су се већ показали као бољи доносиоци одлука од нас. Они нису подложни емоцијама, забораву и не дају се омести. Уколико би нас вештачка интелигенција заиста наџивела, да ли би се то могло приписати природној селекцији? Да ле је вештачка интелигенција можда само следец́и корак у еволуцији и да ли можда морамо прихватити да ми људи нисмо коначни животни облик на земљи?

У представи „Изгубљени пејзажи” овакве супротстављене мисли се окрећу једна против друге, активирајуц́и публику, и провоцирајући њихове мисли о постхуманизму.

Значајна је улога видео пројекција, које се користе и као светлосни извор, односно за креирање визуелне атмосфере. Видео мапе су пројектоване по телима играча у виду стварања одређених слика, посебно када су играчи организовани у групу као једно тело. Видео мапинг одвојено прати сваког играча и може само на његовом телу да креира слику.

*****************************************************************************************************

РЕЧ АУТОРА

Човечанство одувек покушава да загосподари животом и успори или сасвим елиминише смрт.
У овом тренутку развоја чини нам се да смо на домак тог циља.
Шта носи будућност за оне који је дочекају?
За сада смо још увек смртни, али то би могло да се промени још за време трајања нашег живота.
Радимо на томе.
Желимо да откријемо где је грешка у нашем коду, у програму наших гена.
Да ли смо покорили природне законе и превазишли границе природе тако што смо је реконструисали,
пројектовали у својим визијама, уметничким делима и научним достигнућима?
Да ли уопште можемо да опазимо разлику између наше пројекције природе и природе саме?
Зашто имамо рок трајања? Због чега умиремо? Како да постанемо бесмртни? Или макар
довољно дуговечни да сами можемо да одлучимо када нам је доста живота.
Човек воли живот. Одувек га је плашило старење, проток времена који га приближава понору
коначности о коме не зна ништа. Одувек су га ужасавали одласци ближњих као подсећање на
његову пролазност.
Где су границе нашег тела, а где нашег ума?
Успели смо, као најсналажљивији и најагресивнији облик живота на планети (коју бесвесно уништавамо)
да дођемо до софистицираних научних и техничких достигнућа која нам омогућавају да драстично
променимо начин на који гледамо на живот и смрт. Све је ближа практична примена вештачких
органа, од мозга преко удова, који ће бити далеко дуготрајнији и ефикаснији од ових које тренутно
имамо и који нам је подарила природа. Где су границе природног и вештачког? Шта добијамо а шта
губимо? Где је ту етика, да ли нестаје?
Да ли смо тиме учинили да овај облик постојања човека (коме смо сведоци) буде само једна карика,
степеница ка Натчовеку? Ка човеку-машини који нема временска и биолошка ограничења као ми
сада?
Да ли смо ми последња генерација хомо сапиенса?

******************************************************************************************

О РАДУ СА БИТЕФ ДАНЦЕ КОМПАНИЈОМ

„Изгубљени пејзажи“ ми нису прва сарадња као кореографу са овом фантастичном групом играча. Због тога могу да са сигурношћу приметим шта се није променило у последњих неколико година колико се нисам срела са овим преданим људима. Иако се заправо готово цела трупа изменила и сада је много младих, даровитих плесача, смисао њихове игре и заједничка свест су остали да лебде изнад Битеф Данце компаније као неки добри дух и то је огромна вредност. То је остало исто, а веома је ретко.
Ови млади људи су за мене као кореографа узбудљиви, снажног израза, широких схватања и деликатног хумора. Наизглед тешко спојива разлика њихових индивидуалности представља право благо и велику инспирацију из које је великим делом настала и ова представа. Ови момци и девојке раде изузетно професионално и на томе им се искрено захваљујем. Битеф Данце компанија је редак пример како ствари у Србији и у Београду (што се сцене савременог плеса тиче) могу да перфектно функционишу када постоји воља, жеља за озбиљним и напорним радом, и љубав према плесу и извођењу. Велика је штета и потпуно ми је незамисливо да један град величине Београда има само једну овакву трупу и само једно позориште намењено за савремени плес. Треба да их је више, и трупа и театара, јер Београд то заслужује и то му је потребно. То је повезано. На тај начин се гради и негује сцена. То је прогрес.
Моја велика љубав, дубок наклон и огромна подршка за Битеф Данце компанију!

Дуња Јоцић