Снови…
Сви их имамо. Или они имају нас. Дешавају нам се свима, или се ми дешавамо некоме у њима.
Неки кажу да не сањају. Заправо се само не сећају после буђења. Сви сањамо.
Снови…
Долазе нам када смо најрањивији, када не знамо за себе, када је у нашој свести све могуће. Зато често бивају извитоперени, бизарни, ужасни, апсурдни, урнебесни, а некад све то у оквиру исте приче. Како то? Одакле нашој свести тај ментални материјал о коме, док смо будни, не знамо ништа? Шта нам он говори о нама или о свету који зовемо реалним?
Уопште, шта је реално?
Зар снови нису реални док их сањамо? Зар они нису, у тренутку док нам њихови импулси пролазе кроз успавану свест, наша тренутна / једина истина? Јесу, и због тога их треба слушати. Треба им посветити пажњу. То смо покушали.
Неколико месеци пре почетка процеса рада на овој представи, добили смо задатак да посебно пажљиво пратимо снове који ће нам се јављати у наредном периоду, како бисмо их искористили у представи која је пред вама. Требало је да их снимимо или запишемо како бисмо касније покушали да их спојимо у заједнички исказ.
Ово што ћете видети је резултат тог заједничког унутрашњег путовања.
Никола Завишућ и Уна Ђелошевић, аутори представе
Оцените - укупно гласова 0