ИФИГЕНИЈА

РЕЧ РЕДИТЕЉА

 „Велики је патос, велико посрнуће Грка"

Еурипид је трећи велики трагички пјесник Грчке. Аристотел га назива најтрагичнијим. Остало је записано да је Софокле у знак жалости за њим довео свој хор на позорје без уобичајених вијенаца на глави, што је представљало и скандал и умјетничку иновацију. У својим комадима често се осврће на актулена политичка збивања и пропитује их са становишта врлина. „Ифигенија у Аулиди" је посљедње му сачувано дјело, написано пред Еурипидову смрт, а праизведба је освојила прву награду на чувеним Дионизијама. Познати редитељ Михалис Какојанис 1977. на основу драме снима филм који се убраја у ремек дјела свјетске кинематографије. "Ифигенија" је неисцрпна инспирација за инсценацију и нуди бесконачна питања на која умјетник у данашњем свијету, баш у ово вријеме, мора да одговори актуелизацијом и тематизацијом Еурипидовог сижеа. "Ифигенија" је комад људске катастрофе. Еурипид нам казује да су људске жртве за највеће друштвене идеале часније од прихватања ограничене слободе. Ми у том неизбјежном сторију трагамо за данашњим човјеком који је опсједнут духовима скоро па архетипског неолибералног дискурса, гдје се, као грчки јунак, батрга између диктата обезљуђене моћи и контроле с једне, и потписнуте емотивне, топле, људске, па и болне истине живљења, с друге стране. Данашњу Ифигенију не убија пророштво, како то можемо испрве схватити, већ отупјела и обесмишљена људска природа, неспособна за било какву осјећајност, учаурена у новој друштвеној класи чија елита губи резоне човјечности.