Imperativ vidljivosti savremenog medijski isposredovanog društva, u saglasju je sa kamerama izbrazdanom nam svakodnevicom, čiji su akteri ujedno i nadzirači i nadzirani. U takvom svetu mrtav ugao je, paradoksalno, jedina oaza bezbednosti, tj. zaštićenosti od tuđeg pogleda i mišljenja. Tu je čovek autentično (ne)raspoložen, tu on odbacuje sva svoja vizuelna pomagala i prepušta se slobodi neočekivanog bivstvovanja. Sve što se u takvom uglu može pojaviti suprotno je vladajućim uzorima i načelima, to je ono što se otima sistemskim dresurama i eruptira u ličnom doživljaju stvarnosti.
S druge strane, pojam mrtvog ugla blizak je fenomenu slepe mrlje u psihologiji, gde mozak logikom sopstvenog funkcionisanja nadograđuje/konstruiše praznine u prostoru koje su mu vizuelno nedostupne, tako da se one uklope u postojeću celinu. Od stvarne nevidljive tačke u prostoru, do mentalne iluzije deli nas samo sopstvena percepcija iste.
Smeštanje u prostor lišen mrtvih uglova obezbeđuje pojedincu "stvarnost" i vidljivost, što međutim ne garantuje tuđu zainteresovanost za njegovo postojanje, a samim tim ni potvrdu istog. Ostaje autonadzor kao ultimativna potvrda sopstvenog bitisanja: "vidim sebe, dakle postojim".
Uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, KC Baraka, Stanice Servisa za savremeni ples i KC MKM
Ocenite - ukupno glasova 0