МРТАВ УГАО

Императив видљивости савременог медијски испосредованог друштва, у сагласју је са камерама избразданом нам свакодневицом, чији су актери уједно и надзирачи и надзирани. У таквом свету мртав угао је, парадоксално, једина оаза безбедности, тј. заштићености од туђег погледа и мишљења. Ту је човек аутентично (не)расположен, ту он одбацује сва своја визуелна помагала и препушта се слободи неочекиваног бивствовања. Све што се у таквом углу може појавити супротно је владајућим узорима и начелима, то је оно што се отима системским дресурама и еруптира у личном доживљају стварности.

С друге стране, појам мртвог угла близак је феномену слепе мрље у психологији, где мозак логиком сопственог функционисања надограђује/конструише празнине у простору које су му визуелно недоступне, тако да се оне уклопе у постојећу целину. Од стварне невидљиве тачке у простору, до менталне илузије дели нас само сопствена перцепција исте.

Смештање у простор лишен мртвих углова обезбеђује појединцу "стварност" и видљивост, што међутим не гарантује туђу заинтересованост за његово постојање, а самим тим ни потврду истог. Остаје аутонадзор као ултимативна потврда сопственог битисања: "видим себе, дакле постојим".

Уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, КЦ Барака, Станице Сервиса за савремени плес и КЦ МКМ