Полазна жеља у креирању ове плесне представе јесте питање: на који начин архивирање плесне уметности може бити уметничка пракса? Ауторово истраживање ове жеље одвија се кроз трансгенерацијску креативну размену са шест кореографа/редитеља/плесача/извођача локалне независне плесне сцене: Нелом Антоновић, Анђелијом Тодоровић, Јеленом Јовић, Тањом Пајовић, Борисом Чакшираном, и Сањом Крсмановић Тасић. Ових шест уметника заједно, извођачи су представе, односно „архиве у покрету“ - отељовљујући недовољно забележене записе кретања, доживљаја, сећања, оралних историја из њихових уметничких опуса - у тренутку када не постоји званичан институционални оквир архивирања локалне плесне сцене. Кроз трансгенерацијско (само)пропитивање физичких, друштвених, емоционалних, економских, идеолошких и других (углавном невидљивих) рањивости иза њиховог културно-уметничког рада и праксе, преиспитују се уједно и тактике, принципи, (ре)позиционирања и контрадикторности њихове самоодрживости као облика отпора, критике и заједништва у турбулентним друштвено-политичким околностима рада и живота током последњих четредесет година. Шта о свему томе из данашње перспективе имају да кажу (уметнички и лично) Антоновић, Тодоровић, Јовић, Пајовић, Чакширан и Крсмановић Тасић? Шта носе и крију њихова тела? На које начине се несталност архивирања једног времена и историје одражава кроз несталност саме уметничке изведбе (представу)? Како плесна уметност (независне сцене) опстаје као релевантно друштвено, културолошко и политичко средство за ре- и пре-обликовање друштвеног тела? Жеља да се направи чврста историја, сигурно се завршава неуспехом. Питање је само, за кога?
Оцените - укупно гласова 0