КО ИГРА СОЊУ САВИЋ

„Ја сам свој бескућнички живот провео по пустарама. И ти би још хтео да видим разлике. Погледај молим те ту вукојебину. Ја никад из ње нисам мрднуо. Зато ме зајеби са својим пејзажима. Све је то пустара. Провео сам своје пишљиво постојање овде кад ти кажем - овде. У говноклизу.“ - Естрагон, Чекајући Год(А), режија Соња Савић 

На почетку Урбанове представе “Ко игра Соњу Савић” једна од глумица која је игра, каже нам да нећемо видети срећан крај. Та брехтовски директна изјава одмах утврђује истинитост и бескомпромисност извођења, што ће до краја нарастати, рушећи у парампарчад илузије и лажи, позоришне и животне. Остварена на граничном пољу документаристичких исповести, субверзивно ироничне варијације стенд-ап наступа, физички захтевне уметности перформанса и панк-рок концерта, лишена скоро сваке естетизације, ова жестока представа одговара неукротивом животу Соње Савић.

Представа се може поделити у три тока. Први обухвата Соњин живот и уметничко деловање, као и живот који јој је био неодвојив од глуме, деведесете и распад
државе у којој се оформила. Причу о генерацијама које су живеле другачије од својих родитеља, оне које су имале право на образовање, освајање слободе, на
бунтовништво, о генерацијама која ће деведесетих нестати физички и идеолошки. Други је тренутак смрти и сахране, кад глумци, поповским тоном „оплакују” њен живот. Они се подсмехују, гаде се и иронично причају о њеним везама са дрогом. Трећи је онај после њене смрти, кад наступа „разумевање” и
„она постаје” мирна.

Братислав Јанковић, Борјанка Љумовић, Ева Воштинић, Ивана Терзић и Јулија Петковић, на сцени само су део колективне атмосфере, из чијих гласова се чује
снажан урлик који опомиње, који одзвања, који пробија позоришне зидове и допире ван њих, само је потребно да их неко чује, да их ослушне, да их разуме.
Њихова колективна игра, која ствара посебну енергију представе, бруји у ушима и касније кад се представа заврши. Одаје се утисак да после играња ове
представе публика има осећај као да је присуствовала рок концерту.