4 ЗИДА ИЛИ ТРАГИКОМЕДИЈА О КАРАНТИНУ

РЕЧ РЕДИТЕЉА

"4 зида, или трагикомедија о карантину" представа је настала поставком омнибуса кратких драмских текстова из пера Бојана Тасића, Александре Јовановић и Нине Плавањац. Овај пројекат је плод идеје младих писаца и моје маленкости да створимо сценску сатиру, да покажемо на које све бизарне, незамисливо сулуде начине су људске душе реаговале на светску пандемију, како су јој се прилагођавале, како су је порицале, како их је она заувек изменила. Ова представе је пресек друштва на узорку тако погодном за проучавање, ми пратимо животе комшија у једној београдској згради, људе који су преко ноћи постали заробљеници својих станова а, на још дубљем нивоу, заточеници својих психа које су, подстакнуте свеопштим страхом, из себе излиле сав свој мрак, фрустрације, оно што се колико толико могло контролисати док на врата нике закуцала корона. Машта младих писаца, суптилност с којом су проговорили о многим друштвеним проблемима али и о универзалним, психолошким и породичним проблемима појединца, биле су велики ветар у леђа мојој режији. Било ми је бескрајно узбудљиво да заједно са посвећеним и надареним глумцима врањског позоришта трагам за сценским решењима која ће на прави начин парирати беспоштедности, сулудости, мрачном хумору и психолошкој искрености онога што су ова три писца створила. Пред нама је мрачни кабаре, стилизовани тренутак отет од заборава, када нам се чинило да после короне ништа неће бити исто и да морамо због тога грозничаво да се боримо да нам та болест не одузме све оно што смо били пре њеног појављивања. Наравно, били смо у криву да ће се свет након короне променити, али оно што смо видели у огледалу које је болест ставила пред нас тешко да ћемо икада заборавити, сасвим. Можда је на тај начин ова пандемија једино истински на нас утицала.

Стеван Бодрожа

О представи

Пресек једног друштва у четири приче, у четири стана, у четири породице; или оно што породице нису, а могле би да буду.  Стално се говори о отуђењу људи, али шта се догодило током затварања услед пандемије вируса ЦОВИД 19. Људи су пружили снажан напор како би извојевали своја права на стварност и контакт који не подразумева условности виртуалног света. Док су се други још више повукли и у себи пронашли ту слободу.  Ове приче омогућавају нам поглед кроз кључаоницу у четири стана, где људи различитог друштвеног статуса покушавају да пренебрегну различите проблеме на које их је условила пандемија. Присутан је страх, било претеран или оправдан. Смех, самом себи и другима, услед немоћи, због здравог разума, јер како другачије. Истина,  која нас обавезује. Ишчашеност, јер време пролази и превише је досадно бити сасвим „нормалан“. Покушај освајања слободе, у своја четири зида, где те нико неће угорзити, на месту које ти омогућава искреност.
Шта ако све ове слабости и врлине изађу напоље? Хоћемо ли их осудити? Сигурно. Право питање јесте: Хоћемо ли исто тако осудити себе?

Бојан Тасић