ДУШАН НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ
Ко су песници на овом свету? Шта ради један песник у рату? Како се постаје песник? И шта то уопште значи - бити песник?
Изгледа да је песник све. Песник је мајстор свог заната јер од речи уме да створи музику. Песник је усамљеник, рођењем предодређен на неприпадање. Бунтовник који крши правила језика, пристојности, друштва и света. Песник је панкер који се не боји дубина душе. Уличар који познаје све нијансе постојања. Песник је изузетак који потврђује правило, отелотворење врлине која више не постоји. Песник је метаморфоза човека и човечанства. Посредник шапата света, непопустљив у изразу свог Бића. Трчећи у непознато, он пркоси свему што жели да осујети људски дух, свему што трпимо јер морамо. Трчећи у непознато, он трчи у прерани гроб - јер песник живи живот тако да све у њему доживи. Песник је свемогућ. Он уме да припитоми језик и приволи речи својој вољи, и тако достигне висине за које нико није слутио да су за људе. Песник је изабраник поезије, онај чија је душа позвана да се песмом ослободи бола. И зато он може да чује песму коју је свемир послао тог јутра, и да је наискап попије. Али, по коју цену?
Ово је питање које превазилази границе једне биографије. Одговори се крију у њеним границама а суштина у њеним празнинама. А можда, у речима других песника:
Кад песник умре
смрт му доноси правду
коју му живот ускраћује.
У глуво доба, ветар на гумну одваја
чист ваздух и светлост од остале плеве.
Песник, одевен у дроњке своје коже,
и мртав гоњен пламеном преко леда,
с остатком свог ужета, и мртав
из неког другог света кроз нас у трећи гледа.
Љ. Симовић
Дуња Матић, ауторка текста представе
Када су се лик и дело Душана Васиљева наметнули као инспиративна тема за прављење представе, основно питање које сам поставио себи и ауторској екипи било је - Зашто би данас икога занимао песник који је умро пре сто година? Његов живот је био патња прожета писањем, а писао је не зато што је хтео, него зато што је морао. Ова представа као и сами ликови превазилази оквире пуког биографског и комуницира у једном “међусвету” у којем се налазимо и ми сами. Душан прераста свој животни век док нам, не само кроз своје песме, већ и животне одлуке, тихо пева - цин, не бој се смрти!
Марко Челебић, редитељ представе
Оцените - укупно гласова 0