Ућуткивање Сократа

Небојша Брадић

О ХРАБРОСТИ

Јер, верујте ми! - пожњети тајну највеће плодности и највећег уживања гласи: живети опасно. Градите своје градове на Везуву! Пошаљите своје бродове у неиспитана мора! Живите у рату са себи равнима и вама самима!

Фридрих Ниче

Да ли је Сократ „отказао” (cancel) себе? Да ли је он на суђењу у Атини 399. п.н.е. својим претерано комичним говором намерно разјарио пороту како би осигурао да га она осуди на смрт?

Сократ је оптужен за порицање постојања богова, за измишљање нових богова и кварење атинске младежи. У стварности, Сократ је био дубоко религиозан и било је прљаво оптужити га за богохуљење.

Али, моћним људима је било доста Сократа. Неугледни седамдесетогодишњак који је висио на јавним местима, окружен ученицима који су га обожавали и које је учио да неиспитани живот није вредан живљења, те да морамо стално да учимо и да не знамо ништа, угрожавао је сигурност. А град је жудео за сигурношћу.

Атинска демократија у 399. п.н.е. је била крхка. Томе је допринео бруталан пуч олигарха 411. п.н.е. који је пропао после годину дана. Уследио је нови пуч, када се Атина предала Спарти 404. п.н.е. Демократија је обновљена, али је национални понос био дубоко повређен.

Економија је била погођена: спартанске трупе су спалиле имања, а избила је и епидемија куге. Народ је био бесан, исцрпљен, жељан да окриви некога - у мрачним временима скраћивање за главу прослављених суграђана била је омиљена атинска спортска дисциплина.

Сократ је био славна личност. Био је најпознатији човек у граду, али није био и омиљен код свих. Он је само једном био на јавној функцији као председник парламента, и то само на један дан. Искористио је свој глас како би покушао да заустави погубљење шесторице војсковођа у тренутку када је читав град урлао тражећи њихову крв, са аргументом да је суђење било незаконито.

У античкој агори, многе ствари су се дешавале симултано, што је подразумевало раздвајање пажње, а последица је била умањивање доминатне моћи било које појединачне активности. Дакле, искуство у агори није могло да буде целовито. На Пниксу, где су одржавани судски процеси, вешт говорник је могао сатима да говори док су остали били принуђени да седе и слушају све док он не заврши говор.

Овде је могуће успоставити везу између прошлости и садашњости. У античкој Атини посебно су се прибојавали оновремених Трампова. Клеон је, на пример, био богати Грк који се представљао као „човек из народа“ и као такав се супротстављао аристократи Периклу. Он би везивао свој огртач око струка на начин на који су то радили сељаци, а посебно је привлачио пажњу употребом простачког језика, врло лично нападајући људе.

Демагози попут Клеона успевали су у охлократијама. Градским улицама су често владале руље које су падале у амок. За сваким Клеоном следиле су стотине других; умели су ауторитативно да говоре, еманирали су сигурност и деловали су уверљиво. Тежина речи се постепено увећавала, што је резултирало све мањим нивоом расуђивања слушалаца. Постепено, чланови пороте би постајали исцрпљени, равнодушни или су се досађивали. Тек потом су гласали.

Порота која је бројала 501 члана била је спремна да Сократу скрати крила па га је приликом првог гласања осудила тесном већином. Закон је дозвољавао Сократу да предложи алтернативну казну - прогонство или велику новчану казну - што би суд прихватио. У том случају Сократ би отишао кући.

Али, он није затражио прогонство нити казну у виду новчане глобе. Уместо тога је предложио да буде примљен у Пританеум на животно издржавање од јавних трошкова, што је била почаст намењена националним јунацима. Разбеснеле судије су поново гласале и потврдиле смртну пресуду.

Затим је, у затвору, Сократ одбио да побегне, говорећи да би бекство уништило његову репутацију и да он мора да поштује законе демократије, чак и када су их изопачили непријатељи.

Да ли је он уништавањем самог себе испробавао државу? Или је то био врхунац темељне истраге којом је Сократ показао да душа наџивљује смрт?

Велике приче својим значајем далеко премашују тренутак у којем су настале. Ниче је писао: „Коначно ће сазнање пружити руку ономе, што му припада; оно ће хтети да влада и поседује, и ви са њим.”