Добри људи

Добри људи“ је дуодрама радјена по текст Плућа Данкана Макмилана и инспирацији из „Тхе Релатион Wорк Пројецт“ (1976-80) Марине Абрамовиć и Улаја. Представа је интимна анализа љубавне везе и говори о изазовима са којима се љубавни парови суочавају данас и поставља наизглед апсурдно, али легитимно еколошко и етичко питање. Да ли је оправдано имати децу у загађеном свету у коме свако створење производи огромне количине угљен-диоксида, али и у свету где се тај нови живот суочава са озбиљним егзистенцијалним проблемима са могуćим трагичним исходима: еколошким катастрофама, пандемијама и огромним економским и друштвени колапси?

„Добри људи“ испитује емотивне последице суочавања са огромном климатском кризом и тешким одлукама које морамо доносити сваког дана као појединци и као друштво. Такође се поставља питање да ли смо добри људи и да ли уопште можемо да будемо добри људи у тако анксиозном и пластичном свету испуњеном глобалном анксиозношćу, лошим навикама, тероризмом, променљивим временским условима и политичким немирима. Ликови живе са анксиозношćу, паником и притиском спољашње средине, али тешко и споро уносе промене у своје личне поступке и губе се у систему. Брига за животну средину је као маска за њихову анксиозност и опседнутост питањем да ли су добри људи. То што су ликови стално забринути и панични је само по себи нека врста заменичког активизма; њихова пасивна брига постаје доказ њихове доброте и негира потребу за стварним деловањем.