„Jednom je moralo da se desi, da se zastane pred ukočenošću života mog kosovskog komšiluka, da se zaprepastimo pred obustavljenom egzistencijom čitave jedne male civilizacije (naziv zajednice pozat autoru). Ujedinjene u čekanju. Dovedeni do ivice statičnosti, iz predapokaliptičnog stanja ubedili su ih da nada ne umire poslednja, već da poslednja ubija. Njihova volja da budu bezvoljni poprima kolosalne razmere i oni postaju odlučni da ne donose nikakve odluke. I sačekaju. Još malo.
Nošen idejom da je tragediju zamenila farsa Beket je zakovitlao egzistenciju u pesak i osušeno stablo. Mi smo našeg čoveka oteli iz farse i gromopucno ga strmeknuli u tragičko vašarište. Okovali ga blatom i dobili sam realitet života u istinitom prostoru. Onda je i predstava morala da izađe sa scene napolje, na samo mesto nesreće. Negovoreća priroda, nastala nakon što je čovekovu kuću progutala zemlja, postala je mesto brutalne artificijelnosti. Onda je ostalo samo da čekamo. Ne Boga, kao što ga je Sem čekao. On je već sa nama. I on odavno strpljivo čeka na nas. A mi? Mi nestrpljivo čekamo prošlost u nadi da će budućnost što pre proći. I samo smo do pola u pravu. Kraj budućnosti je tu, iza ugla.
Primorani na nedosušeno blatište, stojimo jedni pred drugima. Likovi primorani da se kreću kroz manični vrtlog žalosnog vašara. Pred gledaocem primoranim da godine geta vidi kao karusel svojih poraza",
Nenad Todorović, reditelj
„Konvencionalno pitanje: „Zašto danas raditi Beketa" (a zašto ne?), u slučaju novog tumačenja njegovih zadatosti u Narodnom pozorištu u Prištini sa sedištem u Gračanici (ne, naziv mu nije dao Beket!), bolje je zameniti pitanjem: „Gde danas raditi Beketa?". Promašenost egzistencije u stalnom pasivnom čekanju nikad dočekanog, a ne u aktivnosti kreiranja iščekivanog. Gde glavni likovi, smrznuti u nedelanju, vape za pomoć a ni sami sebi ne pomažu. Ako nam daju - daju nam; ako ne - mi ćemo čekati. Gde dani deluju jednako i ne vidiš promene koje se svuda dešavaju. Gde vreme stoji jer teče... Gde to? Počinjemo sa „Godoom”, završavamo sa „Krajem partije”. Jednostavno i jasno"
Branislav Nedić, dramaturg
Ocenite - ukupno glasova 0