„Једном је морало да се деси, да се застане пред укоченошћу живота мог косовског комшилука, да се запрепастимо пред обустављеном егзистенцијом читаве једне мале цивилизације (назив заједнице позат аутору). Уједињене у чекању. Доведени до ивице статичности, из предапокалиптичног стања убедили су их да нада не умире последња, већ да последња убија. Њихова воља да буду безвољни поприма колосалне размере и они постају одлучни да не доносе никакве одлуке. И сачекају.  Још мало.
          Ношен идејом да је трагедију заменила фарса Бекет је заковитлао егзистенцију у песак и осушено стабло. Ми смо нашег човека отели из фарсе и громопуцно га стрмекнули у трагичко вашариште. Оковали га блатом и добили сам реалитет живота у истинитом простору. Онда је и представа морала да изађе са сцене напоље, на само место несреће. Неговорећа природа, настала након што је човекову кућу прогутала земља, постала је место бруталне артифицијелности. Онда је остало само да чекамо. Не Бога, као што га је Сем чекао.  Он је већ са нама. И он одавно стрпљиво чека на нас. А ми? Ми нестрпљиво чекамо прошлост у нади да ће будућност што пре проћи. И само смо до пола у праву. Крај будућности је ту, иза угла.
          Приморани на недосушено блатиште, стојимо једни пред другима. Ликови приморани да се крећу кроз манични вртлог жалосног вашара. Пред гледаоцем примораним да године гета види као карусел својих пораза",

Ненад Тодоровић, редитељ


          „Конвенционално питање: „Зашто данас радити Бекета" (а зашто не?), у случају новог тумачења његових задатости у Народном позоришту у Приштини са седиштем у Грачаници (не, назив му није дао Бекет!), боље је заменити питањем: „Где данас радити Бекета?". Промашеност егзистенције у сталном пасивном чекању никад дочеканог, а не у активности креирања ишчекиваног. Где главни ликови, смрзнути у неделању, вапе за помоћ а ни сами себи не помажу. Ако нам дају - дају нам; ако не - ми ћемо чекати. Где дани делују једнако и не видиш промене које се свуда дешавају. Где време стоји јер тече... Где то? Почињемо са „Годоом”, завршавамо са „Крајем партије”. Једноставно и јасно"

Бранислав Недић, драматург