О представи
Једна жена враћа се кући и обавља своје вечерње ритуале, док нешто у њој тихо вришти. Савршена рутина, скривена иза свакодневних обавеза, полако се распада. Шта се дешава када се граница између нормалног и неподношљивог неприметно избрише? Водимо вас кроз наизглед обичну ноћ која завршава неочекиваном и шокантном одлуком, оном која нас тера да преиспитамо своју свакодневицу, али и целокупну егзистенцију. А након тога, уследиће станд уп шоу за који ћете нам касније рећи да ли је уопште био смешан.
Ауторска реч
Друштвени механизми прикривају властиту одговорност за патње и менталне болести, усмеравајући фокус на појединца, који је препуштен да сам "реши" проблем. Човек, лишен наде и перспективе, постаје товарна животиња, исцрпљена бесконачним рутинским процесима. Умор није само физички - то је дубоки, егзистенцијални замор. Застрашујућа је судбина младих генерација, нама је будућност прецртана пре него што смо уопште стигли да о њој сањамо. Ми нисмо само изгубљени, већ невидљиви.
Друштво нас чини болеснима, гура нас на ивицу, а онда пере руке од одговорности, сводећи наше патње на питање "менталног здравља". У друштву које нас упућује на терапију и разговоре о менталном здрављу, заправо се игнорише истински узрок наших проблема - систем. Препознајемо га као непроменљиву машинерију на коју појединац, или мала група људи, не може утицати.
Оно што нас вуче према ивици није слабост појединца, већ моћан систем који нас обликује. Самоубиство, у овој представи, није метафора индивидуалне патње, већ радикални чин који одражава репресивне структуре савременог друштва. Као чин трансгресије, оно прелази границе интимног и приватног, постајући политички и уметнички алат за истраживање свакодневног живота. Политичко прожима сваки аспект нашег постојања, утиче на то како спавамо, говоримо, ходамо, седимо, мислимо, осећамо.
У том контексту, самоубиство није индивидуални чин очаја, већ радикални чин отпора - прекид везе са светом који је изгубио смисао. Самоубиство, дакле, није крај; то је почетак постављања питања. Како смо дошли довде? И шта ћемо учинити да изађемо из тога?
Интимна атмосфера представе не пружа осећај сигурности; она постаје простор за колективно суочавање са властитим постојањем. Публика није само посматрач, већ је позвана да препозна своју улогу унутар репресивног система и запита се где лежи одговорност. Бол није само индивидуалан - он је производ заједничког света. Одбијајући критичко размишљање и не препознајући систем као узрок наших патњи, постајемо саучесници у властитом отуђењу. Зато, одговорност није подељена између друштва и појединца - она је заједничка.
Ана Јанковић (редитељка) и Ања Билановић (драматуршкиња)
Оцените - укупно гласова 0