Profesionalac

Raditi tekst, po mom mišljenju, najvećeg živog dramskog pisca na našim prostorima - Dušana Kovačevića - nosi sa sobom teret očekivanja svih starosnih grupa. Ako tome dodamo da su dve najpoznatije izvedbe, jedna kroz predstavu, a druga kroz film, zbog svog kvaliteta postale kultne, onda je sasvim jasno da tekst Profesionalac nosi odgovornost koja često predstavlja opterećenje za glumce, reditelje i sve nas koji se bavimo ovim esnafom.

Problematika postavljanja ovog teksta leži u tome što je najvernija izvedba originalu već bila postavljena na scenu, u rukama legendarnih Bate Stojkovića i Bogdana Diklića kao nosilaca cele priče. S druge strane, istraživanja i manji odmak od originala prikazani su u filmu sa Borom Todorovićem i Branislavom Lečićem, kao dvojicom vodećih likova u ovoj drami Dušana Kovačevića, koja ostaje zauvek aktuelna.

Upravo se u toj problematici krije i ključ za našeg Profesionalca. Mi pokušavamo - a publika i vreme će presuditi - koliko smo uspešni u tome da ovaj komad ogromnog "mesa" ponudimo na tacni novoj generaciji gledalaca, a da pri tom ostanemo verni tekstu, ne bivajući kopija onog što znamo kulturološki napamet, i zbog čega ćemo se zauvek vraćati filmu, replikama iz filma, ili bravurama predstave koja je dostupna na Jutjubu.

Naš Profesionalac je drugačiji. On je mlad, on je šarmantan i on otvara teme koje su bliske današnjem vremenu. Kod nas ne postoji granica između igre i prostora - nešto se dešava sada, nešto ranije, nešto se ne dešava uopšte. Sve je isprepletano i uklopljeno u celinu prljavštine, narcizma, prodaje duše i ponovnog postavljanja pitanja: da li smo mogli drugačije?

Odgovor je - verovatno nismo. Jer ono što smo tada uradili, uradili smo jer smo mislili da je najpametnije. I to je to. Tu je tačka svakog razmišljanja. Ne postoji "drugačije". Postoji samo "trenutno" i naše odluke u tom trenutku.

Kada se sve to prihvati, onda se postavlja pitanje posledica. Tu je, zapravo, Profesionalac otišao vekovima ispred svog vremena. Jer, ako nas je istorija ičemu naučila, to je da će zauvek postojati ljudi koji će posledice pošteno prihvatiti (Luka Laban), i oni koji, za širu javnost, te posledice neće osećati (Teja).

Kao što je Kovačević ostavio u tekstu još jedan nivo Tejine samospoznaje kroz rečenicu: „Šta su knjige i reči u odnosu na vojsku i policiju?“, tako ćemo i mi gledaocima ponuditi mogućnost da sami presude - da li je ono što sistem daje vredno toga i da li zaista ni oni koje sistem štiti nemaju svoje posledice.

Novak Puletić