Професионалац

Радити текст, по мом мишљењу, највећег живог драмског писца на нашим просторима - Душана Ковачевића - носи са собом терет очекивања свих старосних група. Ако томе додамо да су две најпознатије изведбе, једна кроз представу, а друга кроз филм, због свог квалитета постале култне, онда је сасвим јасно да текст Професионалац носи одговорност која често представља оптерећење за глумце, редитеље и све нас који се бавимо овим еснафом.

Проблематика постављања овог текста лежи у томе што је највернија изведба оригиналу већ била постављена на сцену, у рукама легендарних Бате Стојковића и Богдана Диклића као носилаца целе приче. С друге стране, истраживања и мањи одмак од оригинала приказани су у филму са Бором Тодоровићем и Браниславом Лечићем, као двојицом водећих ликова у овој драми Душана Ковачевића, која остаје заувек актуелна.

Управо се у тој проблематици крије и кључ за нашег Професионалца. Ми покушавамо - а публика и време ће пресудити - колико смо успешни у томе да овај комад огромног "меса" понудимо на тацни новој генерацији гледалаца, а да при том останемо верни тексту, не бивајући копија оног што знамо културолошки напамет, и због чега ћемо се заувек враћати филму, репликама из филма, или бравурама представе која је доступна на Јутјубу.

Наш Професионалац је другачији. Он је млад, он је шармантан и он отвара теме које су блиске данашњем времену. Код нас не постоји граница између игре и простора - нешто се дешава сада, нешто раније, нешто се не дешава уопште. Све је испреплетано и уклопљено у целину прљавштине, нарцизма, продаје душе и поновног постављања питања: да ли смо могли другачије?

Одговор је - вероватно нисмо. Јер оно што смо тада урадили, урадили смо јер смо мислили да је најпаметније. И то је то. Ту је тачка сваког размишљања. Не постоји "другачије". Постоји само "тренутно" и наше одлуке у том тренутку.

Када се све то прихвати, онда се поставља питање последица. Ту је, заправо, Професионалац отишао вековима испред свог времена. Јер, ако нас је историја ичему научила, то је да ће заувек постојати људи који ће последице поштено прихватити (Лука Лабан), и они који, за ширу јавност, те последице неће осећати (Теја).

Као што је Ковачевић оставио у тексту још један ниво Тејине самоспознаје кроз реченицу: „Шта су књиге и речи у односу на војску и полицију?“, тако ћемо и ми гледаоцима понудити могућност да сами пресуде - да ли је оно што систем даје вредно тога и да ли заиста ни они које систем штити немају своје последице.

Новак Пулетић