Da li sam ti ikada rekla

Ispovest u formi audio-zapisa posvećenih njenoj mlađoj sestri Sofiji predstavlja delove slagalice Anine prošlosti, ali i isečke iz njenog života, u kojima je vidljiva veza između okidača traume u trenutku snimanja i samih traumatskih događaja u prošlosti. Ovaj svojevrsni audio-dnevnik, čija poglavlja nastaju u periodu od nekoliko godina, sadrži sve ono što je Ana htela da kaže sestri, a prećutala je - ono što ju je tištilo, mučilo i gušilo. Kako vreme prolazi i Ana odrasta, tako se i ton poglavlja menja, a publika otkriva ne samo „ono što se dogodilo“, već i razvoj odnosa dve otuđene sestre.

Nasuprot audio-zapisima, u prostoru se nalazi Anina sestra Sofija, koja svojom kretnjom i plesom prati i reflektuje ispovest svoje sestre, koristeći isključivo svoje telo. Tako nastaje kontrast između dve sestre i njihovih izraza.

Građenje pokreta za predstavu „Da li sam ti ikad rekla“… temelji se na istraživanju različitih faza traume (šok, disocijacija, potiskivanje), kao i na primeni principa emotivnih stanja u različitim zadacima plesne improvizacije.

Predstava je imerzivna i interaktivna, namenjena mladoj publici starijoj od 14 godina. Prostor u predstavi zamišljen je kao svojevrsna, stilizovana oaza udobnog, mekanog i prijatnog. U njemu publika može nesputano da se kreće, dodiruje predmete i ispituje njihove teksture, otkrivajući drugo lice nečega što je na prvi pogled bezazleno.

Zlostavljači i predatori koriste razne taktike kako bi zbunili svoje žrtve. Često su to manipulacija, pohvale, laskanje, emocionalna ucena i činjenica da njihove žrtve još uvek nisu razvile osećaj za telesne granice, niti imaju razumevanje onoga što im se dešava. Zbog toga je u predstavi posebno naglašena ta siva zona, u kojoj je iznuđeno „da“ zapravo „ne“, kao i svi oni načini na koje se nasilje provlači kao nežnost.