О представи:
Представа „Ноћ скупља вијека“ представља савремени плесни дијалог са Његошевом поезијом. Инспиришући се чувеном поемом, кроз покрет истражује чежњу, самоћу, пролазност и вечност. Девет играча и три музичара обликују сценски простор у којем тела постају осећања, а кореографија унутрашњи ритам између земље и неба.
Реч кореографа:
„Зашто плесати Његоша?“ - питање је које ми најчешће постављају откако сам најавио ову представу. Мој одговор је једноставан: зато што Његош није само реч - он је покрет.
Када сам први пут читао песму „Ноћ скупља вијека“, нисам видео стихове на папиру. Видео сам тела која лебде на месечини, руке које се пружају ка нечем недостижном, додире који трају дуже од једног даха. Није то била силина стиха, иако је она разорна. Била је то „тишина између стихова“. Простор у коме човек остаје сам са својом коначношћу. И управо тај простор - та празнина, та ноћ, та тишина - постали су сцена за ово плесно дело. Поема о сусрету земаљског и божанског, о ноћи која вреди читав век - то није књижевност. То је кореографија записана речима.
Представа „Ноћ скупља вијека“ је савремени плесни дијалог са Његошевим духом. Плесачи не интерпретирају ликове - они постају осећања: чежња, страст, самоћа, вечност. Желим да публика осети да је један тренутак уметности - један покрет, један дах, један стих - могао да вреди више од читаве године. Да се, макар на сат времена, време заустави, баш као што је Његош зауставио време у својој поеми. Човек који стоји пред космосом - наг, сам, смртан. То није стање које се може описати. То је стање које се може отеловити. Покретом, дахом, тежином тела које пада и устаје. Које зна да ће пасти, али ипак устаје. Моја кореографија не прати наратив. Она прати пулс - онај унутрашњи ритам између страха и смелости, таме и светлости, земље и неба. Сваки покрет у овој представи је питање. Свака тишина је одговор који не долази.
Девет играча и три музичара. Дванаест тачака у простору које се преплићу и разилазе. Нису они ликови - они су стања. Тескоба, чежња, спознаја, прихватање. Њихова тела нису само тела - она су мапирање унутрашњег космоса. Када рука посегне ка другој руци и не дотакне је - то није пропуст. То је истина о људској усамљености у свемиру.
Нека нам ноћ буде скупља од вијека.
Игор Киров