Blog Bitef zone 2021
Mila Jovanović
Nema niko prava da me zadržava
Druge večeri ovogodišnje Bitef zone održana je promocija romana „Betmen nad Zvezdarom / Robin sa Krsta“ Jelene Bogavac, izdavačke kuće Portilibris. Na promociji su osim autorke govorili i urednica izdanja Jovana Ristić, književnica Marija Ratković i pozorišni reditelj Vojkan Arsić, a moderatorka razgovora bila je Milena Bogavac.
„Betmen nad Zvezdarom“ nastao je tokom devedesetih godina, kada je Jelena Bogavac pišući priču o opasnom momku sa margine i njegovim danima u Beogradu devedesetih napisala pripovest o svojoj generaciji. Više od dvadeset godina kasnije, dobija poziv od izdavačke kuće Portilibris da roman dobije reizdanje i tako se javlja i prilika da se priča o Betmenu produži. Nastaje „Robin sa Krsta“ koji ovoga puta priča priču mlade generacije sada, koja živi u vreme korone, Beograda na vodi, organik restorana, o momku koji igra brejkdens i svaka druga mu je „tebra“.
Nakon razgovora o romanu Robin sa Krsta iskočio je na pedesetak minuta iz knjige i skoknuo do Bitef teatra. Gledali smo prvu epizodu predstave „Betmen i Robin Beograd“ koja će premijerno biti izvedena u oktobru u produkciji Reflektor teatra, a koja nam je izmamila toliko iskrenog smeha, kakav se u poslednje vreme retko doživljava u pozorištu. Robin je to postigao svojom životnošću i autentičnošću, time što je on onaj lik koga svi znamo, dečko iz grada, ortak iz srednje.
I nije ni čudo što smo ga tako doživeli, jer kako objašnjava Jelena Bogavac, u ulozi Robina i drugih likova iz njegovog života na sceni su se sinoć našili Aleksa Bugarčić, Anton Gerzina i Pavle Grebenar, koji su joj kao najbliži saradnici u radu na romanu „Robin sa Krsta“ kroz razgovore pomogli da shvati generaciju mladih danas, upravo su sinoć bili na sceni. Tako su, kako autorka kaže, donosioci materijala od koga je ona skrojila haljinu, sinoć tu haljinu i obukli.
A kakva je samo haljina u pitanju! Za crveni tepih sa dodele Oskara. Samo ne nešto glamurozna i šljokičava, nego skroz prosta i jednostavna: četiri momka, jedna džedajska svetlosna sablja, gitara, par mikrofona i računar. I istina. Sve sve sve što smo videli bila je istina, svakodnevica, generacija. A pri tom ne morate da budete kao Robin lik sa margine da biste se poistovetili (kad vam kaže jedna štreberka).
Jer pored frke sa pandurima, ganže svaki dan, problema sa kešom i plaćanjem računa, života i jezika ulice, Robin ima nešto univerzalno sa čim bez sumnje cela generacija, svi zumeri i mlađi milenijalsi, mogu da se poistovete. Kao što Robin ide pet dana od šaltera do šaltera u pokušajima da pronađe zdravstvenu knjižicu, zaglavljen u zarđalom birokratskom sistemu koji niti poznaje niti razume, tako se mi kao generacija krećemo u svetu koji niti poznajemo, niti ga razumemo. Preživeti u svetu koji ne kapiraš baš najbolje, naći svoje mesto, skapirati sebe, snaći se u ovom haotičnom gradu, u ludom vremenu. Ko sam i šta sam, šta da radim, kako da se ponašam? Po pravilima nećemo, a koja su uopšte pravila? Ko će ga znati.
Jedino što uvek možemo je da kažemo NEMA NIKO PRAVA DA ME ZADRŽAVA. To Robin kaže kada ga kontrola uhvati u gsp-u i scena je mnogo smešna, jer je to situacija i rečenica koja se desila milion puta. Po pravilu među mladima kartu za gsp kupuju uglavnom samo brucoši iz unutrašnjosti kojima niko još nije stigao da kaže ovu prethodnu narodnu mudrost iskazanu velikim slovima. „Nema niko prava da me zadržava“ mogla bi da bude mantra generacije. Jer i doslovno i figurativno, to je bunt, otpor sistemu, naša mala revolucija, odluka, sloboda, izbor.
Nema prava niko da nas zadržava: u okvirima, državi koji nismo mi pokvarili, svetu koji nismo mi birali, sistemu koji nismo gradili. I nemojte sa očekivanjima, i prestanite da nas stavljate u kalupe. Pustite nas da živimo. Robine, vodi.
