Блог Битеф зоне 2021
Мила Јовановић
Нема нико права да ме задржава
Друге вечери овогoдишње Битеф зоне одржана је промоција романа „Бетмен над Звездаром / Робин са Крста“ Јелене Богавац, издавачке куће Портилибрис. На промоцији су осим ауторке говорили и уредница издања Јована Ристић, књижевница Марија Ратковић и позоришни редитељ Војкан Арсић, а модераторка разговора била је Милена Богавац.
„Бетмен над Звездаром“ настао је током деведесетих година, када је Јелена Богавац пишући причу о опасном момку са маргине и његовим данима у Београду деведесетих написала приповест о својој генерацији. Више од двадесет година касније, добија позив од издавачке куће Портилибрис да роман добије реиздање и тако се јавља и прилика да се прича о Бетмену продужи. Настаје „Робин са Крста“ који овога пута прича причу младе генерације сада, која живи у време короне, Београда на води, органик ресторана, о момку који игра брејкденс и свака друга му је „тебра“.
Након разговора о роману Робин са Крста искочио је на педесетак минута из књиге и скокнуо до Битеф театра. Гледали смо прву епизоду представе „Бетмен и Робин Београд“ која ће премијерно бити изведена у октобру у продукцији Рефлектор театра, а која нам је измамила толико искреног смеха, какав се у последње време ретко доживљава у позоришту. Робин је то постигао својом животношћу и аутентичношћу, тиме што је он онај лик кога сви знамо, дечко из града, ортак из средње.
И није ни чудо што смо га тако доживели, јер како објашњава Јелена Богавац, у улози Робина и других ликова из његовог живота на сцени су се синоћ нашили Алекса Бугарчић, Антон Герзина и Павле Гребенар, који су јој као најближи сарадници у раду на роману „Робин са Крста“ кроз разговоре помогли да схвати генерацију младих данас, управо су синоћ били на сцени. Тако су, како ауторка каже, доносиоци материјала од кога је она скројила хаљину, синоћ ту хаљину и обукли.
А каква је само хаљина у питању! За црвени тепих са доделе Оскара. Само не нешто гламурозна и шљокичава, него скроз проста и једноставна: четири момка, једна џедајска светлосна сабља, гитара, пар микрофона и рачунар. И истина. Све све све што смо видели била је истина, свакодневица, генерација. А при том не морате да будете као Робин лик са маргине да бисте се поистоветили (кад вам каже једна штреберка).
Јер поред фрке са пандурима, ганже сваки дан, проблема са кешом и плаћањем рачуна, живота и језика улице, Робин има нешто универзално са чим без сумње цела генерација, сви зумери и млађи миленијалси, могу да се поистовете. Као што Робин иде пет дана од шалтера до шалтера у покушајима да пронађе здравствену књижицу, заглављен у зарђалом бирократском систему који нити познаје нити разуме, тако се ми као генерација крећемо у свету који нити познајемо, нити га разумемо. Преживети у свету који не капираш баш најбоље, наћи своје место, скапирати себе, снаћи се у овом хаотичном граду, у лудом времену. Ко сам и шта сам, шта да радим, како да се понашам? По правилима нећемо, а која су уопште правила? Ко ће га знати.
Једино што увек можемо је да кажемо НЕМА НИКО ПРАВА ДА МЕ ЗАДРЖАВА. То Робин каже када га контрола ухвати у гсп-у и сцена је много смешна, јер је то ситуација и реченица која се десила милион пута. По правилу међу младима карту за гсп купују углавном само бруцоши из унутрашњости којима нико још није стигао да каже ову претходну народну мудрост исказану великим словима. „Нема нико права да ме задржава“ могла би да буде мантра генерације. Јер и дословно и фигуративно, то је бунт, отпор систему, наша мала револуција, одлука, слобода, избор.
Нема права нико да нас задржава: у оквирима, држави који нисмо ми покварили, свету који нисмо ми бирали, систему који нисмо градили. И немојте са очекивањима, и престаните да нас стављате у калупе. Пустите нас да живимо. Робине, води.
