БЛОГ БИТЕФ ЗОНЕ 2021
МИЛА ЈОВАНОВИЋ
Најтеже је променити себе
Глобално загревање, загађен ваздух, вода, земљиште, угрожене врсте. Рециклажа, обновљиви извори енергије, очување животне средине. Сви ови појмови постали су део наше савкодневице. Попут неких пословица или мантри чујемо их на телевизији, читамо у уџбеницима, гледамо на банерима по граду и сви ми знамо да треба да чувамо природу, научени смо да је ово тачан исказ, не доводимо га ни у једном случају у питање. Али да ли нас заиста дотиче ова реченица? Да ли смо свесни уопште шта она значи, шта значи данас потреба за чувањем животне средине?
Три предавања која је одржала еколошка активисткиња Миља Вуковић у овкиру програма Битеф зоне извела су ове појмове и питања из поља флоскула и напамет научених речи без значења. Предавања под називом „Живот без отпада - како да лично, конкретно и свакодневно испоштујемо природу“, „Природа - главни савезник одрживих градова“ и „Прави тренутак за ОДРАСТ је сад“ демистификовала су еколошко питање, од проблема па до потенцијалних решења, пружајући нам свеобухватан увид у нашу улогу и одговорност у узроку и решењу, од нивоа сваког појединца до нивоа целих заједница.
Можда ће вас заболети глава када прочитате реченице које следе (чути их на предавању свакако није било пријатно), али хајде да почнемо са једним хладним тушем. Да ли сте свесни да се не слажете са већином пракси које су део вашег свакодневног живота? Храна коју једемо пуна је пестицида. Стуја коју користимо настаје сагоревањем огромних количина угља. Одећа коју носимо је од материјала који су настали чинећи огромну штету (да не помињемо начин третирања радника и радница). Нашим новцем банке финансирају ствари попут минихидроелектрана! Делује застрашујуће колико мало контроле имамо над сопственим животима.
Узрок свега тога, како објашњава Миља, налази се у императиву константног раста. Расти, напредовати, ићи све даље па макар и на силу: гурамо гурамо, гурамо. Раст се доживљава као нешто ултимативно позитивно иако он убија све што волимо и до чега нам је стало. Ми имамо једну планету, она има 510 милиона квадратних километара површине и нема даље од тога! Зашто онда постоји претпоставка да ћемо постојати само док растемо? Где је свест о границама?
Толико су људи заљубљени у себе да само изгледа као врста умислили да смо богови који ни из чега могу да створе нешто, за које нема никаквих ограничења. А планета пуца. Интересантан је податак да смо последњи пут живели у границама одрживости планете 1972. године. Готово педесет година човечанство живи на кредиту. Кога брига за будуће генерације? Важни смо само ми овде и сада.
Па и није баш тако. Ова чудесна планета и живот који нам је дат нису само привилегија, него и одговорност. Еволуција Хомо сапиенса траје милионима година. Милионима година наша животна форма се мењала, усавршавала, прилагођавала тако да буде што компатибилнија за живот на планети! Толико времена било је потребно да ова природа уложи у нас, а како јој ми враћамо? Повређујемо је.
На срећу, можете престати то да чинити колико данас. И ево само неких од начина које смо научили на предавању:
За почетак, упитајте се шта је стварно моја потреба? Шта ме чини срећним/ом, здравим/ом, задовољним/ом? Не треба нам друштво да нам то каже, то можемо учинити искључиво сами. Ако живите у граду, отворите се за њега свим својим чулима. Какве су му боје, које звуке чујете, каква је влажност ваздуха? Упознајте свој град, откријте природу у њему, немојте примећивати само оно што је човек створио. Природа се не мора бранити само тамо негде у шуми, на некој планини или ливади. Природа је у граду свуда око нас и њено очување је чист интерес заједнице. Примера ради, зеленило у граду снижава температуру, смањује шансе за менталне поремећаје, побољшава физичко здравље, смањује буку. Ето, уколико нам је потребна конкретна корист по принципу ја теби, а ти мени, имамо и то. Али ваљда је и мимо тога остало у нама неког људског осећаја, ваљда не мора све што радимо да буде и наплаћено?
Ево још неких конкретних савета, које можете почети да примењујете већ сутра: имајте цегер, купујте робу на меру и сашијте врећице за њу, носите своју флашу за воду, користите кухињске крпе, а не убрусе, пронађите природне замене за кухињске сунђере, уместо детерџента купите сапун за прање судова, уместо фолије за храну постоје крпице од воска, уместо папирних памучне марамице, замените пластичну четкицу за зубе дрвеном, направите памучне туфере за скидање шминке, купите природан дезодоранс без фреона, компостирајте.
И најважнија лекција гласи: најтеже је променити себе. Не постоји став „то што ја један радим ништа неће променити“. Није могуће борити се против корпорација и држава ако сами себе не променимо. Свако може нешто да уради, неко више неко мање. Све се рачуна. Јер у крајњем случају, ништа нас не кошта да покушамо. Нажалост, немамо шта више да изгубимо.
