БЛОГ БИТЕФ ЗОНЕ 2021
МИЛА ЈОВАНОВИЋ
Крај маја у Битеф зони између маште и стварности
Мај у Битеф зони завршен је промоцијиом часописа Сцена, након чега смо гледали монодраму „Чај са Кублај - каном“ Саше Радоњића, у извођењу Југослава Крајнова.
Сцена
„Мали број књижевних и теоријских часописа има овакву динамику какву има сцена да излазе чак четири пута годишње и мислим да се ова промоција уклапа у слоган о херојству, јер ако је неко у овом случају заслужан, то је Стеријино позорје које заиста на необичан начин успева да пронађе средства да објављујемо сва четири броја и да сви текстови буду скромно, али редовно хонорисани“, каже главни уредник Сцене Милош Латиновић.
Он предочава како се редакција часописа труди да одржи сталне рубрике у којима редовни читаоци могу да очекују савремену и домаћу драму, део посвећен фестивалима, као и теоријске текстове са простора целе бивше државе који су нарочито значајни позоришним људима јер им пружају увид у размишљања и дело колега из региона.
„Што се дела савремене драме тиче, увек се трудимо да објавимо нешто што је потентно и занимљиво за позоришта која раде у нашој земљи и окружењу. Настојимо да дамо јасан инпут шта би могло да се игра, а да не буде скупо и прегломазно, да буде у репертоарском ходу који одговара нашим позориштима, посебно оним која раде ван великих центара“, додаје Латиновић уз примедбу да се за овај сегмент у позориштима и даље нема довољно слуха.
За Александра Милосављевића Сцена је, уз неколицину значајних фестивала, један од елемената који показују да и даље имамо позоришни систем, веома угрожен, али постојећи:
„Доживљавам Сцену осим као простор за пласман информације, као траг који ће остати у библиотекама, да једног дана људи виде шта се у ово нашевреме дешавало у позоришту, како се мислило, како су изгледале представе, што верујем да ће бити од изузетне важности за историју позоришта“, каже уредник часописа и додаје:
„Добио сам скоро замерку што не обајвљујемо теоријске текстове еминентних иностраних театролога. Врло радо бисмо то чинили, са многима смо у контакту, није проблем ни да платимо преводиоца, али ми смо хтели да предност дамо младим људима који почињу да промишљају теме из театрологије.“
Најновије издање Сцене посвећено је Петру Маријановићу, професору на новосадској Академији уметности и Факултету драмских уметности, драматругу и директору драме Српског народног позоришта, театрологу, историчару позоришта, аутору великог броја значајних књига, позоришном критичару и најдуговекијем главном уреднику часописа. Наредни број излази током јуна, и имаће традиционалну промоцију у оквиру Стеријиног позорја.
Чај са Кублај-каном
Након прве вечери Битеф зоне и представе „Нот тхе ригхт лег“ поставили смо питање шта је играч без здраве ноге, ко смо када нам је одузета сврха и може ли се кренути испочетка. На први поглед монодрама „Чај са Кублај-каном“ подиже исту полемику приказујући Пишчев опоравак након доживљеног можданог удара. Али само на први поглед. Насупрот играчу који је повредом хендикепиран за бављење послом који воли, приказани удес Писца у драми Саше Радоњића је прича о уметниковој имагинацији која се не може обуздати, о човековој нераскидивој вези од његове суштине.
Текст представе настао је као интимна приповест аутора након преживљеног можданог удара. Своје искуство физичког преживљавања, а затим духовне борбе за живот писац је преточио у, како сам каже, џепну енциклопедију у форми монодраме. Описани догађаји и пишчеви доживљаји истих су веродностоји, онакви какви су се заиста збили, а склопљени су у текст монодраме у нади аутора да ће овако артикулисана искуства помоћи некоме у суочавању са сличним траумама.
Ипак, „Чај са Кублај-каном" надрастао је ауторову иницијалну намеру јер то није просто упустсво за преживљавање за болесног човека. Напротив, представа нам даје својеврсну студију случаја једног уметника - Писца, попут јединствене прилике да завиримо у његов дневник, или да извршимо операцију по његовом мозгу ишчитавајући најдубље токове његових мисли. Он нам показује шта се дешава у глави Писца док се бори за живот, како он перципира свет око себе у тренуцима највећих тешкоћа. Да би преживео, Писац прича приче и машта. Да би преживео, Писац живи у лимбу између стварног света, и света имагинације ( и понеке халуцинације). То је приказано и у дихотомији између Писца на сцени - Југослава Крајнова, обузетног, препуштеног, људског, и Пишчевог гласа који чујемо из офф-а, хладно механичког, сурово реалног, попут хладног туша отрежњујућег. Тако се фрагменти сећања у којима се брише граница између реалности и измаштаног склапају у приче, разигране, духовите, потресне… у приче у којима је саткана суштина човеловог бића. Као кад писац напише роман креирајући потпуно нов универзум од трагова стварности које сакупља око себе надограђујући га маштом у себи, тако је овај Писац у представи креирао живот мешајући реално и нареално, као што се на сцени мешају хладно вештачко светло неонске сијалице и постојан топао пламичак једне свеће.
Писац се на крају ипак опредељује за свет који сам себи ствара. Током целог комада најављивана прича о Кублај-кану, коју одлаже безбројним причама - дигресијама ( јер „дигресија је најбоља интелектуална инфузија"), на крају доноси победу имагинације над реалношћу. Писац актера своје приче Кублај-кана проналази и углу свог ормара како спава и жели да му спреми чај, да га угости, мора нечујно да убије муву како не би узнемирила његовог госта. А онда схвата да он носи свилени огртач, да он има монголоидне црте лица… он је Кублај-кан. Изабрао је ( или можда то није био избор већ нужност) да живи у стварности коју сам ствара. Можда је то лакше? Свакако је занимљивији избор.
„Свет без спавања био би савршен свет, али, авај, ипак га не бисмо преживели зато што будни не бисмо могли САЊАТИ", каже Писац. Па исто тако, свет који функционише искључиво по правилима разума, науке и математичким формулама, био би у неку руку идеалан свет. Али без маште, ирационалности, уметности… да ли бисмо га преживели?
