БЛОГ БИТЕФ ЗОНЕ 2021
МИЛА ЈОВАНОВИЋ
Немој пред дететом
Суботу у Битеф зони провели смо уз представу „Ако се пробудиш или као да је важно“ у режији Ненада Тодоровића, насталу у копродукцији Народног позоришта Лесковац и Народног позоришта Приштина.
„Ако се пробудиш или као да је важно“ је представа о удесу једне сасвим обичне четворочлане породице која је вероватно доста слична вашој, или је познајете сигурно из комшилука. Представа је подељена у два временска тока, тако да пратимо садашњи тренутак у коме се породица окупља око болничког кревета сина Лазара који је годинама у коми након тешке несреће, док са друге стране имамо скоковити увод у прошлост породице, у неке кључне моменте њихових живота који нам омогућавају да успоставимо дијагнозу несреће приказаних ликова.
Мајка и отац упознали су се током студија, она је затруднела и решила да роди дете, због тога није завршила факултет. Причају како су били млади, срећни и заљубљени и није им сметала ни беспарица, нити било шта друго јер су имали једно друго и свог сина Лазара, који је најбоље и најпаметниије дете на свету. Међутим, после те прве безбрижности временом се јављају проблеми, двоје супружника све је удаљеније једно од другог, све се мање разумеју и немају стрпљења једно за друго. Свађају се све чешће пред Лазаром и његовом млађом сестром Чарном.
Иако је Лазарева кома везујући елемент који надкровљује тешку причу, лик Чарне је објекат који трпи радњу у овом комаду. „Немој пред дететом“, говоре отац и мајка, а у ствари их и није много брига шта деца виде, нити су свесни како то утиче на њих, па се тако од безбрижне девојчице развија се узнемирена, збуњена, бесна, љута девојка. При том, прича о токсичним односима у породици проширена је и на нефункционалност институција које би требало да лоцирају и реше проблеме, што је отелотворено у лику школске психолошкиње. Сцена њеног разговора са девојчицом је једна од ретких које носе нешто олакшања у суморну и тешку атмосферу комада јер је публици смешно карикатурално приказивање инертне просветарке која прича без престанка и мисли о форми, пре него о суштини проблема детета са којим је суочена. Међутим, и поред комике и ова сцена оставља горак укус у устима јер не само што надаље видимо још један трауматични ожиљак на девојчициној личности, него је ужасавајућа помисао да је узрок смеха у ствари препознавање.
Препознавање је можда кључна реч у објашњавању суштинске вредности ове представе. Као што препознајемо психолошкињу из свог окружења, тако у самим ликовима Лазара и Чарне препознајемо наслеђене токсичне обрасце понашања од родитеља (нпр. у њиховим међусобним свађама и тучама, или у начину на који девојчица насилно третира своју измишљену пријатељицу имитирајући пример из куће), а онда те исте обрасце можемо пронаћи у себи или својој околини.
Стари кажу како све потиче из породице, психологија каже нешто слично, само компликованије. Ова представа каже то исто, само болније. Породично насиље је проблем о коме се све више прича, али нажалост не довољно. Сагледавајући последице одрастања у нездравој атмосфери у којој можда нема физичког, колико психолошког насиља, ова представа освешћује и указује на потребу да се осврнемо на ову тему са много више пажње.
