BLOG BITEF ZONE 2021
MILA JOVANOVIĆ
Neprijatelj se menja, al je kazna ista: smrt fašizmu!
Zašto si živa? Kada sam prvi put gledala predstavu „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi“ Reflektor teatra nisam mogla da izbacim iz glave ovo pitanje postavljeno u predstavi. Tada sam saznala ko je bio Ivo Lola Ribar čije mi je ime bilo poznatno od ranije verovatno sa naziva neke ulice u kojoj nikad nisam bila. Saznala sam da je bio student prava, komunista, antifašista, aktivista, heroj. Živeo je u dobrostojećoj porodici, imao je sve što mu treba, ali je sve to odbacio i odlučio se za borbu za slobodu jer je verovao da svi treba da žive kao i on. Poginuo je na frontu u beskompromisnoj borbi za ideale.
Priča o Loli, njegovom bratu Jurici i njegovoj verenici Slobodi tada me je izvela na ulicu. Bili su aktuelni protesti, samo se o njima govorilo, nisam bila sigurna želim li da se aktiviram. Ali onda su me je glumci sa scene pitali zašto sam živa, i dilema je nestala. Nije mi bilo jasno za šta se borim, protiv čega se borim, ali želela sam silno da uradnim nešto. Odlučila sam se na borbu i... izduvala se kao balon suočena sa razočarenjem. Neiskusnoj klinki je bilo potrebno vreme da shvati da naši antirežimski protesti nemaju nikakve veze sa Lolinom revolucijom i da nikada neće ni moći da imaju. Ali danas, posle ponovnog susreta sa Lolom posle dve godine, želja za borbom se ponovo rasplamsava.
Ne zamerite na ovom podužem uvodu, ali morala sam da vam vam objasnim da morate da odgledate predstavu. Mi je nažalost nismo gledali u Bitef zoni, ali smo zato imali projekciju dokumentarnog filma „Mogućnost promene: Ivo Lola Rubar“ reditelja Ivana Stojiljkovića koji je nastao iz procesa rada na predstavi. Film je rezultat razgovora sa više od dvadeset istoričara, pravnika, ekonomista, sociologa, umetnika, dizajnera i drugih koji su kao stručni saradnici i saradnice bili deo šestomesečnog istraživačkog procesa tokom rada na predstavi. Sagovornici u filmu govore o Loli, o herojstvu, parizanima, antifašističkoj borbi onda, ali i antifašističkoj borbi danas. Kako danas izgleda fašizam? Umemo li da ga prepoznamo? Da li danas ima Lola i da li uopšte može da ih bude? I kako? I da li su nam danas potrebni heroji?
U razgovoru nakon filma sa autorima predstave Milenom Bogavac, Janom Šarić i Đorđem Živadinovićem Grgurom složili smo se da jesu, potrebni su nam heroji. Heroji danas neće uzeti pušku i otići u šumi da se bore, njima nisu suprotstavljeni uniformisani nacisti koji kliču Hajl Hitler i prave spiskove za logore smrti. Ali zar spiskovi i danas ne postoje? Na njima nisu Jevreji, Srbi i Romi, ali na njima može da se nađe svako od nas zbog drugačije boje kože, seksualne orijentacije, roda, identiteta... zbog drugačijeg mišljenja. Danas ne postoje logori, ali zar različitost ne nosi jednaki rizik po egzistenciju jedinke? I borba je možda još i teža zato što je neprijatelja teže locirati. Odakle onda početi, koje bitke možemo da bijemo?
„Mora da počne od pojedinca. Mora da postoji neka vrsta neodustajanja od komunikacije i rasprave od ljudima koji su u tvojoj okolini“, kaže Đorđe Živadinović Grgur. On govori o tome koliko je važno da ne okrećemo glavu i ne povlačimo se u susretu sa neistomišljenicima, već da je argumentovana rasprava sa ljudima iz naše okoline i jedini način na koji možemo da pokušamo da utičemo da njih. To je užasno iscrpljujuće i svi bežimo od toga po sistemu „pusti budalu“ ili još gore „ma on/ona je dobar lik, neću da se raspravljam“. Ali taj trud mora biti uložen ukoliko želimo da menjamo stvari.
Neću da se družim s tobom ako si na fejsbuku učlanjen u grupu Nećemo migrante u Srbiji. Ali neću ni samo da te izbacim iz prijatelja i blokiram pre nego što pokušam da ti ti obajsnim zbog čega je to loše. I teči na slavi će baš ima da presedne rebarce koje je upravo nabio na viljušku dok priča kako „pederi treba da rade to što rade u svoje četiri zida, a ne da mi paradiraju po gradu, i kakav je to ponos i na šta su bre ponosni bolesnici“ jer neće da me mrzi da mu objasnim šta taj ponos znači. I možda to i ne uspe ni sa tim prijateljm sa fejsbuka ni sa tečom, ali sa nekim sigurno hoće. I upravo je u tome poenta, u malim ratovima i malim pobedama.
I onda možemo da se vratimo na priču sa početka o razočarenju, protestima i Loli ponovnom motivatoru. Ne treba nam revolucija da bismo revolucionari. Moderni heroj menja svoj oblik, kao što se i neprijatelj tranformisao. I kao što je neprijatelj perfidniji, lukaviji i teži za hvatanje u koštac, tako i savremeni heroj mora da bude opremljen alternativnim oružjima za borbu.
Ali kazna ostaje ista:
Smrt fašizmu!
