БЛОГ БИТЕФ ЗОНЕ 2021
МИЛА ЈОВАНОВИЋ
Непријатељ се мења, ал је казна иста: смрт фашизму!
Зашто си жива? Када сам први пут гледала представу „Смрт фашизму! О Рибарима и Слободи“ Рефлектор театра нисам могла да избацим из главе ово питање постављено у представи. Тада сам сазнала ко је био Иво Лола Рибар чије ми је име било познатно од раније вероватно са назива неке улице у којој никад нисам била. Сазнала сам да је био студент права, комуниста, антифашиста, активиста, херој. Живео је у добростојећој породици, имао је све што му треба, али је све то одбацио и одлучио се за борбу за слободу јер је веровао да сви треба да живе као и он. Погинуо је на фронту у бескомпромисној борби за идеале.
Прича о Лоли, његовом брату Јурици и његовој вереници Слободи тада ме је извела на улицу. Били су актуелни протести, само се о њима говорило, нисам била сигурна желим ли да се активирам. Али онда су ме је глумци са сцене питали зашто сам жива, и дилема је нестала. Није ми било јасно за шта се борим, против чега се борим, али желела сам силно да урадним нешто. Одлучила сам се на борбу и... издувала се као балон суочена са разочарењем. Неискусној клинки је било потребно време да схвати да наши антирежимски протести немају никакве везе са Лолином револуцијом и да никада неће ни моћи да имају. Али данас, после поновног сусрета са Лолом после две године, жеља за борбом се поново распламсава.
Не замерите на овом подужем уводу, али морала сам да вам вам објасним да морате да одгледате представу. Ми је нажалост нисмо гледали у Битеф зони, али смо зато имали пројекцију документарног филма „Могућност промене: Иво Лола Рубар“ редитеља Ивана Стојиљковића који је настао из процеса рада на представи. Филм је резултат разговора са више од двадесет историчара, правника, економиста, социолога, уметника, дизајнера и других који су као стручни сарадници и сараднице били део шестомесечног истраживачког процеса током рада на представи. Саговорници у филму говоре о Лоли, о херојству, паризанима, антифашистичкој борби онда, али и антифашистичкој борби данас. Како данас изгледа фашизам? Умемо ли да га препознамо? Да ли данас има Лола и да ли уопште може да их буде? И како? И да ли су нам данас потребни хероји?
У разговору након филма са ауторима представе Миленом Богавац, Јаном Шарић и Ђорђем Живадиновићем Гргуром сложили смо се да јесу, потребни су нам хероји. Хероји данас неће узети пушку и отићи у шуми да се боре, њима нису супротстављени униформисани нацисти који кличу Хајл Хитлер и праве спискове за логоре смрти. Али зар спискови и данас не постоје? На њима нису Јевреји, Срби и Роми, али на њима може да се нађе свако од нас због другачије боје коже, сексуалне оријентације, рода, идентитета... због другачијег мишљења. Данас не постоје логори, али зар различитост не носи једнаки ризик по егзистенцију јединке? И борба је можда још и тежа зато што је непријатеља теже лоцирати. Одакле онда почети, које битке можемо да бијемо?
„Мора да почне од појединца. Мора да постоји нека врста неодустајања од комуникације и расправе од људима који су у твојој околини“, каже Ђорђе Живадиновић Гргур. Он говори о томе колико је важно да не окрећемо главу и не повлачимо се у сусрету са неистомишљеницима, већ да је аргументована расправа са људима из наше околине и једини начин на који можемо да покушамо да утичемо да њих. То је ужасно исцрпљујуће и сви бежимо од тога по систему „пусти будалу“ или још горе „ма он/она је добар лик, нећу да се расправљам“. Али тај труд мора бити уложен уколико желимо да мењамо ствари.
Нећу да се дружим с тобом ако си на фејсбуку учлањен у групу Нећемо мигранте у Србији. Али нећу ни само да те избацим из пријатеља и блокирам пре него што покушам да ти ти обајсним због чега је то лоше. И течи на слави ће баш има да преседне ребарце које је управо набио на виљушку док прича како „педери треба да раде то што раде у своје четири зида, а не да ми парадирају по граду, и какав је то понос и на шта су бре поносни болесници“ јер неће да ме мрзи да му објасним шта тај понос значи. И можда то и не успе ни са тим пријатељм са фејсбука ни са течом, али са неким сигурно хоће. И управо је у томе поента, у малим ратовима и малим победама.
И онда можемо да се вратимо на причу са почетка о разочарењу, протестима и Лоли поновном мотиватору. Не треба нам револуција да бисмо револуционари. Модерни херој мења свој облик, као што се и непријатељ транформисао. И као што је непријатељ перфиднији, лукавији и тежи за хватање у коштац, тако и савремени херој мора да буде опремљен алтернативним оружјима за борбу.
Али казна остаје иста:
Смрт фашизму!
