BLOG BITEF ZONE 2021
MILA JOVANOVIĆ
Prodisati ljubav
Jeste li čuli za ono što ljudi kažu:Ne ubij. Ne čini preljubu.Ne zaklinji se ničim: ni nebom, ni zemljom ni Jerusalimom.Ne opiri se zlu. Ako te nego udari po desnom obrazu, ti mu okreni levi. Ne čini dobra dela pred drugim ljudima samo da bi vas videli. Ne stvori sebi idola. Ne sudi da ti ne bude suđeno. Ne daj svetinju psima i ne bacaj bisere pred svinje. Ne skupljajte blago na zemlji, gde moljac i rđa rastaču i gde kradljivci riju i kradu. Ne skupljajte blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne rastaču i gdekradljivci ne riju i ne kradu. Dobro drvo i plodove dobre rađa, a rđavo drvo i plodove rđave?
Po jednim od ovih biblijskih postulata počinje svaka od deset poetskih celina predstave „Kiseonik“ Ivana Vipijareva u režiji Milje Mazarak koja je zaključila pretposlednji vikend u Bitef zoni. Polazeći od religijskih pravila koji nam govore kako treba živeti, a kroz intenzivnu diskusiju dva lika - Aleksandre (Sofija Mijatović) i Aleksandra (Miloš Lazarov) svaka od ovih kompozicija produbljuje i usložnjava nametnutu temu, problematizujući pravila koja bi trebalo da nam budu garant dobrog života i postavljajući pitanje kako u životu i u praksi to zaista funkcioniše. Vrlo ozbiljna priča, prikazana je, međutim, na jedan upijajući, intiman način, obojen ljubavlju dvoje likova, tako da je intenzivna filozofska dimenzija komada poprimila prijemčiv oblik koji je kao rezultat doneo stajaće ovacije i nestvarnu atmosferu u publici. Tome je svakako doprinela i interaktivna forma predstave i distancirani odnos koji glumci imaju prema likovima u postdramskom ključu, podsećajući nas konstantno da smo u pozorištu i da slušamo priče o ljudima koji ne postoje, iako nam oni zbog svoje živosti i životnosti deluju toliko blisko i stvarno. A najveći doprinos sveopštem oduševljenju svakako je dala predivna izvedba glumačkog para. Tolika lepota igre, strast i ljubav koju su emitovali na scenu i u publiku ne oseti se često u pozorištu!
Ta pomenuta ljubav je definitivno najsnažniji utisak ove predstave. Ljubav koja je kiseonik bez kojeg nema života, koja ispunjava naša plućna krila, dva igrača u našim grudima, i koja nas pokreće i daje nam svrhu i suštinu. U komadu to je ljubav njih dvoje, momka iz provincije i devojke iz velikog grada. Oboje nose teret i lepotu svoga porekla, oboje ne mogu pobegnu od onoga što jesu, od dubokog ponora razlika koje ih razdvajaju, ali u koji skaču da bi mogli da dišu, da bi mogli da prežive. Ljubav ih vezuje i vodi u zajedničku potragu za smislom, za odgovorom na pitanje šta je recept za (srećan/dobar/normalan) život u ovom svetu. Da li religija sa svojim kanonima daje odgovore ili je to danas prevaziđeni koncept? Kako se kretati kroz život u relativizovanom svetu, a da znaš šta je ispravno, a šta ne? Slože se na kraju Saša i Saša da je savest jedino što ti može biti garant ispravnosti. Jedino polazeći od ličnog, od svog instinkta i osećaja možemo biti sigurni da nećemo pogrešiti.
Ali hajde da se opet vratimo na kiseonik. Pre odgovora na pitanje kako treba živeti, logično stoji pitanje zašto živeti? Ako ne dišemo punim plućima, da li je to uopšte život? Da bi čovek ispunio svoja plućna krila potreban mu je kiseonik, ali ne ovaj što ga ima u vazduhu. Nije to O2, nikako. To je Olj - ljubav, Os - sloboda, Oi - igra, Ok - kreativnost, Ol - lepota, Op - poezija,On - nebo... Taj kiseonik je jedan složen hemijski element sačinjen od zrna zvedane prašine koja nespretnom hvataču lako promaknu i odlete ostavljajući ga da se guši, ali koja onome ko se malo potrudi da ih udahne daju supermoć: da živi.
Disanje je refleksna radnja čiji se centar u mozgu nalazi u delu koji se zove čvor života. Taj deo mozga nikada ne prestaje da radi, nema nijedan slobodan dan. Dakle, za čoveka ne postoji ništa prirodnije od disanja.
Samo što neki ljudi dišu, a drugi dišu. Udahnite duboko. Kiseonik je čudo!
