БЛОГ БИТЕФ ЗОНЕ 2021
МИЛА ЈОВАНОВИЋ
Продисати љубав
Јесте ли чули за оно што људи кажу:Не убиј. Не чини прељубу.Не заклињи се ничим: ни небом, ни земљом ни Јерусалимом.Не опири се злу. Ако те него удари по десном образу, ти му окрени леви. Не чини добра дела пред другим људима само да би вас видели. Не створи себи идола. Не суди да ти не буде суђено. Не дај светињу псима и не бацај бисере пред свиње. Не скупљајте благо на земљи, где мољац и рђа растачу и где крадљивци рију и краду. Не скупљајте благо на небу, где ни мољац ни рђа не растачу и гдекрадљивци не рију и не краду. Добро дрво и плодове добре рађа, а рђаво дрво и плодове рђаве?
По једним од ових библијских постулата почиње свака од десет поетских целина представе „Кисеоник“ Ивана Випијарева у режији Миље Мазарак која је закључила претпоследњи викенд у Битеф зони. Полазећи од религијских правила који нам говоре како треба живети, а кроз интензивну дискусију два лика - Александре (Софија Мијатовић) и Александра (Милош Лазаров) свака од ових композиција продубљује и усложњава наметнуту тему, проблематизујући правила која би требало да нам буду гарант доброг живота и постављајући питање како у животу и у пракси то заиста функционише. Врло озбиљна прича, приказана је, међутим, на један упијајући, интиман начин, обојен љубављу двоје ликова, тако да је интензивна филозофска димензија комада попримила пријемчив облик који је као резултат донео стајаће овације и нестварну атмосферу у публици. Томе је свакако допринела и интерактивна форма представе и дистанцирани однос који глумци имају према ликовима у постдрамском кључу, подсећајући нас константно да смо у позоришту и да слушамо приче о људима који не постоје, иако нам они због своје живости и животности делују толико блиско и стварно. А највећи допринос свеопштем одушевљењу свакако је дала предивна изведба глумачког пара. Толика лепота игре, страст и љубав коју су емитовали на сцену и у публику не осети се често у позоришту!
Та поменута љубав је дефинитивно најснажнији утисак ове представе. Љубав која је кисеоник без којег нема живота, која испуњава наша плућна крила, два играча у нашим грудима, и која нас покреће и даје нам сврху и суштину. У комаду то је љубав њих двоје, момка из провинције и девојке из великог града. Обоје носе терет и лепоту свога порекла, обоје не могу побегну од онога што јесу, од дубоког понора разлика које их раздвајају, али у који скачу да би могли да дишу, да би могли да преживе. Љубав их везује и води у заједничку потрагу за смислом, за одговором на питање шта је рецепт за (срећан/добар/нормалан) живот у овом свету. Да ли религија са својим канонима даје одговоре или је то данас превазиђени концепт? Како се кретати кроз живот у релативизованом свету, а да знаш шта је исправно, а шта не? Сложе се на крају Саша и Саша да је савест једино што ти може бити гарант исправности. Једино полазећи од личног, од свог инстинкта и осећаја можемо бити сигурни да нећемо погрешити.
Али хајде да се опет вратимо на кисеоник. Пре одговора на питање како треба живети, логично стоји питање зашто живети? Ако не дишемо пуним плућима, да ли је то уопште живот? Да би човек испунио своја плућна крила потребан му је кисеоник, али не овај што га има у ваздуху. Није то О2, никако. То је Ољ - љубав, Ос - слобода, Ои - игра, Ок - креативност, Ол - лепота, Оп - поезија,Он - небо... Тај кисеоник је један сложен хемијски елемент сачињен од зрна зведане прашине која неспретном хватачу лако промакну и одлете остављајући га да се гуши, али која ономе ко се мало потруди да их удахне дају супермоћ: да живи.
Дисање је рефлексна радња чији се центар у мозгу налази у делу који се зове чвор живота. Тај део мозга никада не престаје да ради, нема ниједан слободан дан. Дакле, за човека не постоји ништа природније од дисања.
Само што неки људи дишу, а други дишу. Удахните дубоко. Кисеоник је чудо!
