Простор за револуцију

Реч аутора

Данас, када нам као појединцима идеја радничког друштва изграђеног на социјалној солидарности опстаје још једино у форми магловите носталгије, док оно емпатијско сопство које проналази свој интегритет у духу заједништва сада бива отеловљено емотиконом, сам помен промене друштвено-политичког система у коме живимо проузрокује убеђење да је ипак много лакше замислити крај света него крај капитализма. Било да је реч о последицама изневерених политичких очекивања свих револуција које су једино допринеле смењивању владајућих структура и све више повећавале класни јаз, или да је реч о свеопштој трансформацији данашње међуљудске љубави у интересно преговарање између пословних партнера диктирано законима тржишта, једно питање увек опстаје: где је нада? На чијим плећима данас постоји?

Савремена плесна представа “Простор за револуцију” пропитује могућност суштинске (унутрашње, моралне, персоналне и мисаоне) реформе појединца који срља у нарцисоидну идеологију новог доба, а затим и суштинске реформе друштвеног поретка.  Чак и када успемо, као појединци данашњег неолибералног и капиталистичког друштва, да самосвесно истрајавамо у одбацивању хипнотичких идеологија само-помагајуће (селф-хелп) актуелизације и популаризације самих себе, и тиме увиђамо присуство летаргичног, меланхоличног, безнадежног и депресивног реализма који сви живимо, пред нама и даље остаје важан изазов: можемо ли да се са таквим околностима (емотивно) суочимо? Да ли нам то одговара? Како учинити да такав изазов не остане изоловани случај сваког од нас, већ заједничко питање које нас се свих тиче?