CARSTVO NEBESKO

O PREDSTAVI

INTERVJU JERNEJA LORENCIJA DNEVNOM LISTU DANAS

Jernej Lorenci, slovenački pozorišni reditelj

Zašto volimo biti samo junaci ili samo žrtve?

Slovenački autor Jernej Lorenci, jedan od najznačajnijih pozorišnih reditelja u regionu, priprema svoju prvu beogradsku predstavu
Piše: Marija Krtinić
Beograd, 11. jun 2017. godine

Projekat Epika balkanika, osmišljen po motivima srpske epske poezije, koprodukcija je Drame Narodnog pozorišta u Beogradu i Bitef teatra, a premijera je planirana na jesen u okviru narednog 51. Bitefa. Na ovom festivalu publika je više puta imala prilike da pogleda projekte ovog autora - Oluja, Pomahnitala lokomotiva, Ilijada, od kojih su neki i nagrađivani na ovoj manifestaciji. Lorenci važi za jednog od najproduktivnijih slovenačkih reditelja, a među više od 40 potpisanih predstava (Antigona, Medeja, Don Žuan, Otelo), često se nalaze komadi inspirisani drevnim pričama i mitovima. Tako je na sceni SNG Drame u Ljubljani nedavno postavio Bibliju. O mitu i njegovom uticaju na naše poimanje prošlosti i sadašnjosti u razgovoru za Danas govori Jernej Lorenci.

Epika balkanika biće vaša prva režija u Beogradu. O čemu je tačno reč - koja dela srpske narodne poezije će biti osnova predstave i koju pripovedačku nit ćete pratiti?

- Konačni izbor ćemo napraviti zajedno s glumcima i suradnicima. Prvo želim čuti kako ti tekstovi zvuče, kakvu vrstu interpretacija omogućuju, koliko pobuđuju imaginaciju, koliko emociju. Ali siguran sam u određene teme koje me interesiraju: ljepota i snaga (stare) poezije, odnos između junaka i žrtve i zašto volimo biti samo junaci ili samo žrtve i koliko je tanka granica između te dve pozicije, koliko prošlost utječe na sadašnjost i zašto može postati (samo)ubilačka, i okrutnost i ljubav, naravno. Svakako će biti zanimljivo.

Da li ćete se doticati epske poezije drugih naroda na Balkanu i različitih vizura istih junaka i događaja?

- Nećemo. Ali igrat ćemo se sa opozicijama staro-mlado, žensko-muško, pojedinac-kolektiv, govor-pevanje, iluzija-aluzija.

Da li to što ste Slovenac doživljavate kao prednost ili manu u radu na ovoj temi? U kojoj meri ste se ranije susretali sa balkanskim narodnim pesmama i mislite li da su i za vaše panslovenske korene one važne?

- Kao Slovenac sam u velikoj prednosti, ali ta pozicija ima i brojne mane. Pošto ne znam kontekst tih priča, slobodniji sam i nezaražen, a istovremeno će kontekst na nekoj razini biti jednako važan kao sam tekst. U razumevanju konteksta će mi pomoći glumci i drugi, nadam se. To će biti moj prvi susret sa balkanskim narodnim pesmama, barem u praksi. I naravno, jako su važne, ne samo zato što sam Sloven. U narodnom blagu krije se neka čudesna ljepota i neposrednost, ono ima snažan ritam koji sliči na ritam ljubavi i smrti.

Srpska epika nije važna samo za srpsku književnost. Kroz nju se u Srbiji tumači istorija, oblikuje verski život, stvaraju političke ideologije... Šta o jednom narodu govore njegove narodne pesme?

- Mogu govoriti o veličini i dugovječnosti nekog naroda, riznica su njegovog genotipa, daju osećaj pripadnosti, neku vrstu sigurnosti i zajedništva, a opet, s druge strane, mogu biti i izvor fašizma i zla.

Šta se dešava ako mit doživljavamo kao neupitnu istinu, ako vekovima kasnije svoju prošlost i budućnost oblikujemo oko narodnih pesama?

- Desi se katastrofa. Sva destruktivna društva se obavezno pozivaju na prošlost, ono stvarno, pa i mitsko. Onda se zbilja i mit pomešaju i sledi destrukcija.

Vi ste se u svojim režijama često bavili mitovima - od Antigone, Medeje, Orestije, do Epa o Gilgamešu, Ilijade, pa čak i Biblije. Zašto vas zanimaju ove velike priče koju su temelj evropske civilizacije?

- Ne znam tačno, ali već odavno sam opsjednut drevnim pričama, tim prvim dokumentima ljudskosti. U njima su predivna i divno bolna svjedočenja nepromenljivosti čoveka, njegovih htjenja i frustracija, traženja smisla, pokušaja prevazilaženja samoće, bildanje vlastitog ega, tema smrti i večnosti, ljubavi i mržnje itd., a sve te priče su ispisane na fenomenalne, skoro pa telesne načine. I onda me zanima koliko mogu postati naše, sadašnje, koliko utjecajne, a ne mislim intelektualno, više fizički, ritmički.

Šta o savremenom evropskom društvu govore te drevne priče i njihovi junaci? Koliko one utiču na svest i moral modernog čoveka?

- Na svoj pesnički način govore o arhetipskim htjenjima čoveka nekad i danas. U htjenjima se nismo menjali: moć, čast, slava, bol, samoća, tuga, jad. Ali nitko ih ne čita, nitko sluša, skoro nitko. Od njih se uzima samo po potrebi, najčešće političkoj, vulgarnoj, nacionalističkoj. Tužno.

Mitovi nose i mitsko shvatanje vremena koje podrazumeva ciklični povratak jednog istog. Čemu se Evropa onda može nadati? Šta je čeka u njenoj budućnosti?

- Nemam pojma. Nekad se bojim. I često sam ljut. I puno toga ne razumem.

Šta su moderni mitovi? O čemu bi uz gusle pevao moderni evropski pesnik?

- Pevao bi o Hitleru i Če Gevari i Majklu Džordanu i padu Berlinskog zida, možda. Možda o antidepresivu i vijagri. Možda o CERN-u i Hablu. A sigurno bi pevao da ne bude tako prokleto sam.