Snovi…
Svi ih imamo. Ili oni imaju nas. Dešavaju nam se svima, ili se mi dešavamo nekome u njima.
Neki kažu da ne sanjaju. Zapravo se samo ne sećaju posle buđenja. Svi sanjamo.
Snovi…
Dolaze nam kada smo najranjiviji, kada ne znamo za sebe, kada je u našoj svesti sve moguće. Zato često bivaju izvitopereni, bizarni, užasni, apsurdni, urnebesni, a nekad sve to u okviru iste priče. Kako to? Odakle našoj svesti taj mentalni materijal o kome, dok smo budni, ne znamo ništa? Šta nam on govori o nama ili o svetu koji zovemo realnim?
Uopšte, šta je realno?
Zar snovi nisu realni dok ih sanjamo? Zar oni nisu, u trenutku dok nam njihovi impulsi prolaze kroz uspavanu svest, naša trenutna / jedina istina? Jesu, i zbog toga ih treba slušati. Treba im posvetiti pažnju. To smo pokušali.
Nekoliko meseci pre početka procesa rada na ovoj predstavi, dobili smo zadatak da posebno pažljivo pratimo snove koji će nam se javljati u narednom periodu, kako bismo ih iskoristili u predstavi koja je pred vama. Trebalo je da ih snimimo ili zapišemo kako bismo kasnije pokušali da ih spojimo u zajednički iskaz.
Ovo što ćete videti je rezultat tog zajedničkog unutrašnjeg putovanja.
Nikola Zavišuć i Una Đelošević, autori predstave
Ocenite - ukupno glasova 0