Polazna tačka za rad na predstavi je pojam biološkog determinizma u kome je ukorenjena težnja da se socijalno-kulturni fenomeni objasne pozivajući se na priodne, biološke zakonitosti. Ova agrumentacija po kojoj se svako svojstvo bilo kog organizma upotpunosti određeno njegovom biologijom, primenjena na čoveka bi podrazumevala svođenje svih ljudskih specifičnosti, kako fizičkih, tako kulturoloških, isključivo na biologiju. Kao posledica je kroz istoriju dolazilo do niza zloupotreba nauke, koje su uticale formativno na društvenu paradigmu, i vodile ka prihvatanju različitih diskriminativnih pojava poput rasizma, eugenike, klasnih podela, mizoginije i drugih, kao opšte prihvaćenih društvenih obrazaca.
Međutim, ljudska vrsta je specifična po tome što se u njoj preklapaju dva podjednako važna životna aspekta: čovek kao biološki i kao društveni organizam. Upravo tu junaci ove priče, dvoje potpuno različitih mladih ljudi, traže prostor za beg i prevazlaženje nametnutih šablona, kako bioloških, tako i socijalnih.
On i ona su na peronu, na kom staju vozovi koji vode negde svakako.
Ne poznaju se, ali osim njih nema nikog: moraće da se upoznaju.
On i ona putuju vozom, predeli se smenjuju brzo i lako i više ih ne prepoznaju.
Njihov glavni putokaz ili neprijatelj ili pak prijatelj je „automatski glas sklon da se čuje u vozu", koji im, osim stanica koje slede, nagoveštava sve ono naučno i determinišuće, što ih je dovelo u takav položaj u društvu: zašto njega vole, zašto nju ne vole.
Ona zna da njena prošlost ne sme da bude otkrivena. On zna da svi njegovu divnu prošlost podrazumevaju. On laže. Ona laže malo više. Sveprisutnošću njene i njegove majke postepeno se otkrivaju stvari koje su dovele do toga da on i ona budu u ovom vozu. Ulaskom profesora gimnastike, sutkinje i plastičnog hirurga u voz, socijalno-naučni uvreženi stavovi pretvaraju se u neizdrž za naše junake. u takvim okolnostima, on i ona imaju samo jedno drugo.
Reč autorke:
Govoriti o nauci, u kontekstu dramske strukture, deluje eklektično. Ipak, osvešćivanjem mogućnosti koje postdramski obrasci pružaju, čini se kao da je moguće spojiti ova dva principa u nešto što se hrabro može nazvati komadom. "ZEKE ili o skakačima" je priča o dvoje mladih, koji se, uprkos spoljašnjim faktorima koji im brane da se upoznaju, prepoznaju. Prepoznavanje predstavlja jednu od retkih ideja, koje nisu podložne mistifikaciji: ono je naglo, otrežnjujuće, uzbudljivo ili strašno, ali nikako zaludno. Suočeni sa determinišućim socijalnim i biološkim šablonima, junaci ove priče, pokušavaju da ih prevaziđu, da ih odbace, da ih se oslobode. Oni beže, baš kao što i svi zečevi to čine. Ali oni uspevaju i da proklizavaju, skakuću, poskakuju, skaču i na kraju: lete. Skakači nekad dobiju krila. I onda su daleko, ne vide se od prašine, ne čuju od buke voza.
Reč rediteljke:
Osnovna zadatost pri Sofijinom pisanju, a kasnije i u postavci "Zeka" bio je termin - biološki determinizam. Najjednostavnije - prema zagovornicima biološkog determinizma - geni su nepopravljivo odgovorni za sve oblike ponašanja i delanja kod čoveka. Da li je to baš tako, najpre se možemo zapitati posmatrajući dvoje mladih, naizgled potpuno različitih ljudi, koji se ne poznaju, i pred nama, sticajem sasvim slučajnih (ili ne?) okolnosti -
upoznaju. Koliko nas određuju geni, koliko društvo, koliko životne okolnosti, koliko porodica i da li i koliko - mi, sebe sami, pitamo se i predstava i ja. Da li je ipak moguće prepoznavanje između dvoje ljudi uprkos svakoj determinanti? Ili nije? Ili baš jeste?
Ocenite - ukupno glasova 0