ЗЕКЕ ИЛИ О СКАКАЧИМА

Полазна тачка за рад на представи је појам биолошког детерминизма у коме је укорењена тежња да се социјално-културни феномени објасне позивајући се на приодне, биолошке законитости. Ова агрументација по којој се свако својство било ког организма употпуности одређено његовом биологијом, примењена на човека би подразумевала свођење свих људских специфичности, како физичких, тако културолошких, искључиво на биологију. Као последица је кроз историју долазило до низа злоупотреба науке,  које су утицале формативно на друштвену парадигму, и водиле ка прихватању различитих дискриминативних појава попут расизма, еугенике, класних подела, мизогиније и других, као опште прихваћених друштвених образаца.  

Међутим, људска врста је специфична по томе што се у њој преклапају два подједнако важна животна аспекта: човек као биолошки и као друштвени организам. Управо ту јунаци ове приче, двоје потпуно различитих младих људи, траже простор за бег и превазлажење наметнутих шаблона, како биолошких, тако и социјалних.

Он и она су на перону, на ком стају возови који воде негде свакако.

Не познају се, али осим њих нема никог: мораће да се упознају.

Он и она путују возом, предели се смењују брзо и лако и више их не препознају.

Њихов главни путоказ или непријатељ или пак пријатељ је „аутоматски глас склон да се чује у возу", који им, осим станица које следе, наговештава све оно научно и детерминишуће, што их је довело у такав положај у друштву: зашто њега воле, зашто њу не воле. 

Она зна да њена прошлост не сме да буде откривена. Он зна да сви његову дивну прошлост подразумевају. Он лаже. Она лаже мало више. Свеприсутношћу њене и његове мајке постепено се откривају ствари које су довеле до тога да он и она буду у овом возу. Уласком професора гимнастике, суткиње и пластичног хирурга у воз, социјално-научни уврежени ставови претварају се у неиздрж за наше јунаке. у таквим околностима, он и она имају само једно друго.

Реч ауторке:
Говорити о науци, у контексту драмске структуре, делује еклектично. Ипак, освешћивањем могућности које постдрамски обрасци пружају, чини се као да је могуће спојити ова два принципа у нешто што се храбро може назвати комадом. "ЗЕКЕ или о скакачима" је прича о двоје младих, који се, упркос спољашњим факторима који им бране да се упознају, препознају. Препознавање представља једну од ретких идеја, које нису подложне мистификацији: оно је нагло, отрежњујуће, узбудљиво или страшно, али никако залудно. Суочени са детерминишућим социјалним и биолошким шаблонима, јунаци ове приче, покушавају да их превазиђу, да их одбаце, да их се ослободе. Они беже, баш као што и сви зечеви то чине. Али они успевају и да проклизавају, скакућу, поскакују, скачу и на крају: лете. Скакачи некад добију крила. И онда су далеко, не виде се од прашине, не чују од буке воза.

Реч редитељке:
Основна задатост при Софијином писању, а касније и у поставци &qуот;Зека&qуот; био је термин - биолошки детерминизам. Најједноставније - према заговорницима биолошког детерминизма - гени су непоправљиво одговорни за све облике понашања и делања код човека. Да ли је то баш тако, најпре се можемо запитати посматрајући двоје младих, наизглед потпуно различитих људи, који се не познају, и пред нама, стицајем сасвим случајних (или не?) околности -
упознају. Колико нас одређују гени, колико друштво, колико животне околности, колико породица и да ли и колико - ми, себе сами, питамо се и представа и ја. Да ли је ипак могуће препознавање између двоје људи упркос свакој детерминанти? Или није? Или баш јесте?