ВЕНТИЛ

„Дугогодишњим посматрањем окружења, самим постојањем као и праксом рада са људима, увидео сам да тело човека заузима безброј наметнутих (неприродних) позиција. Архитектура и реакција тела у широком спектру случајева зависи од мноштва фактора - спољашњи (посао, окружење, породица..) или унутрашњи (емоције, мисли...). Обе категорије могу утицати како на стационарност тако и на мобилност и кретање појединца. Наметнуте позиције тела можемо посматрати као спазам, који се неретко провлачи испод радара свесности. Страх, несигурност и физичко/ментално оптерећење су узроци, а сам спазам постаје све већи уколико се притисак наведених фактора допушта ван граница издржљвиости. Оно што мене фасцинира су снага и трајање спазма који тело одржавају у непријатној позицији, као и способност човека да на наметнуте позиције дугорочно “зажмури” иако тело сигнализира непријатност.

“Вентил” се умногоме развио из бриге, пропитујући навику исцрпне ангажованости, непрекидног рада, неконтролисане инерције. Међутим, брига би била знатно умањена да човек свесно бира непријатне позиције и да има јак разлог због чега обитава у њима. Тада бисмо имали увид на којим местима и у којој количини се умор и незадовољство таложе унутар нас самих. Нажалост, оно што углавном примећујем, су погрешне процене условљене различитим притисцима, где тела остају уморна, оштећена, празна и деформисана…

Ми имамо способност да не слушамо своје тело, да игноришемо оно што му је потребно и да сву пажњу усмеравамо ка спољашности. Унутрашњи рад на себи је увелико приватизован, окружење већ дуго диктира идентитет, а тела се експлоатишу на дневној бази.

Уморни смо зато што смо изоловани, иако смо стално окружени другим телима, док вртлог информација, питања и понуда које примамо, не престаје. Не - није могуће, нити потребно дати одговор на све.

Не - нека то буде кочница која је олако заборављена.

Наша тела нису створена да изврше сваки задатак, нису ту да се повинују сваком наређењу. Наше тело захтева комуникацију и изградњу односа, исто као што то радимо и са другим телима. Наште тело захтева припрему за замишљену идеју, увод пре него што се било шта започне. У супротном се јаз између нас и тела проширује, губи се додир са стварношћу, а места за која смо се некада држали губе своју материјалност.

Овај рад посвећујем телу. Телу које припада вама Телу које припада мени.

Телу које садржи различиту историју. Телу које игра различиту улогу.

Телу које је уморно… али нас и даље носи''.